Kafana na Balkanu nikada nije bila samo mesto gde se jede, pije i sedne da se odmori — ona je, kroz vekove, postala način života, društveni i duhovni ritual, prozor kroz koji se vidi čitava istorija naroda, njihova toplina, prkos, poezija i melanholija. U kafani se ne dolazi da bi se pokazalo, već da bi se bilo; da bi se u društvu tuđih priča pronašao komadić sopstvene, da bi se kroz dim cigarete, zvuke tamburice ili violine, i šum čaša koje se sreću, pronašao onaj tanani osećaj pripadanja koji se ne može kupiti, već samo doživeti. Boemizam nije raskalašnost, već suptilna umetnost življenja iz duše, bez maske, bez pretvaranja, u potpunom prihvatanju trenutka i svega što on nosi — smeha, tuge, ćutanja, pesme, zagrljaja, pa i samoće u gomili. Ali, u čemu mnogi ugostitelji greše?