“Jazavac pred sudom” ponovo pred publikom Narodnog pozorišta RS

Sinoć sam imala to zadovoljstvo da prisustvujem premijeri retkog dela kakvo je opera dvostruke važnosti, a to je “Jazavac pred sudom”. Pre nego što vas pozovem da posetite ovaj nesvakidašnji muzičko-scenski doživljaj, volela bih da se upoznate sa kontekstom u kojem je ovo delo značajno kako za kulturno-umetničke okvire, tako i nasleđe koje se mora čuvati i negovati. S tim u vezi ovde bih izvukla i jedan opšti apel, ne samo kao menadžer kulture, već i kao master solo pevanja, svedok vremena u kojem živimo, sa malo mesta za kulturu na ovom mestu i portalu, životu i svetu.

BANJALUKA DOBIJA NOVU MUZIČKU PRIČU: “JAZAVAC PRED SUDOM” KAO OPERA NA VELIKOJ SCENI NARODNOG POZORIŠTA RS

BANJALUKA – Posle gotovo pola veka tišine, banjalučka publika ponovo je čula prve tonove prve nacionalne opere u jednom činu – „Jazavac pred sudom“, u izvođenju Simfonijskog orkestra Narodnog pozorišta Republike Srpske. Premijera je izvedena u ponedeljak, 03. novembar u 20 časova, na Velikoj sceni ove kuće, a večeras, 04.11.2025. možete pogledati i poslušati reprizu.

Ovo delo, koje spaja satiru Petra Kočića i muzičku snagu Vlade S. Miloševića, ponovo oživljava duh Zmijanja, naroda i borbe „malog čoveka“ sa sistemom. Libreto je potpisao Ranko Risojević, režiju Milan Bogdanović, a dirigentsku palicu preuzima Dušan Vere Urošević.

„Milošević je komponovao ‘Jazavca’ kao potpuno zreo čovek i umetnik, koji nije tragao za dopadljivošću, već za istinom. Hteo je da prikaže našeg čoveka onakav kakav jeste – ogoljen, ponosan i tvrdoglav, ali duboko emotivan“, kazao je Risojević, kao i da je opera nastala za veoma kratko vreme davne 1977. godine.

„Naravno, kao i sve ostalo što je uradio ranije, i ovo djelo bilo je tipično njegovo. Kritičari su ga pitali da li bi u ovoj operi bilo mjesta za hor i balet, a on odgovara: ‘Bilo bi mjesta u ‘Jazavcu’ i za hor i za balet, ali bi to trebalo da uradi neki drugi čovjek, drugi kompozitor; ja to nisam mogao, bez obzira na činjenicu koju su isti ti kritičari istakli, što sam izraziti horski kompozitor. Ja nikada nisam išao za dopadljivošću ni u privatnom životu, ni u kompozitorskom radu, uvijek sam slijedio samoga sebe. Opisao sam i prikazao sam sredstvima muzičke umjetnosti našeg čovjeka, Zmijanjca, višestruko'“, podsetio je Risojević.

Njegove reči potvrđuje i sam kompozitor, koji je svojevremeno isticao da je „Jazavac pred sudom“ njegovo najzrelije delo:

„Ne treba ‘Jazavca’ posmatrati odvojeno od mojih drugih kompozicija. Djelo je ogoljeno, osiromašeno, svedeno na minimum izražajnih sredstava – jer siromašni kmet ne može biti prikazan raskošnim orkestrom i baletom.“

„U svojoj vrsti i u mome stilu, i u svim svojim komponentama formalno to je moje najsavršenije djelo, ili još više, napisano u najpogodnijem momentu u odnosu na postupni hod kojim sam išao u svom životnom putu, sve korak po korak. Samo se po sebi razumije da ja ne kažem da je i najbolje. Ne treba ‘Jazavca’ posmatrati odvojeno od mojih ostalih djela. Djelo je u fakturi ogoljeno, osiromašeno, svedeno na najmanju mjeru izražajnih sredstava, a zar bi i mogao siromašni seljak, kmet, biti prikazan bogatom i raskošnom zvučnom paletom, sa upotrebom baleta i hora“, svojevremeno je govorio Vlado Milošević, koji je rođen 1901. u Banjaluci, a preminuo 1990. godine u rodnom gradu.

Dirigent Dušan Vere Urošević podseća da je opera prvi put izvedena 1978. u Sarajevu, potom gostovala u Osijeku, a u Banjaluci prikazana svega jednom – 1981. godine, povodom Miloševićevog jubileja.
„Nakon toga – tišina. Ni jedno izvođenje, ni pokušaj revitalizacije. Zato je ova premijera više od umetničkog događaja – to je povratak Vlade Miloševića na scenu koja mu pripada“, naglašava Urošević.

„U Banjaluci je igrala samo jednom, i to 1981. godine, na proslavi 50 godina umetničkog rada i 80. rođendana Vlade Miloševića. Od tada opera više nije izvođena, niti je pokušana njena revitalizacija u bilo kom pogledu. Štaviše, celokupno stvaralaštvo Vlade Miloševića nakon smrti, 1990. godine, postalo je nedovoljno istraženo i izvođeno. Sve ove činjenice dovele su do opredeljenja da se, nakon skoro 45 godina, obnovi prva bosanskohercegovačka opera ‘Jazavac pred sudom’ i njenom obnovom revitalizuje njena partitura, izvođenje, ali lik i delo Vlade Miloševića“, kaže dirigent.

Obnovi opere se pristupilo kroz doktorski umetnički projekat dirigenta na Fakultetu Muzičke Umetnosti u Beogradu, pod mentorstvom redovne profesorke mr Biljane Radovanović Brkanović.

Određene kritike nakon izvođenja opere „Jazavac pred sudom“, kako on kaže, podelile su stručnu javnost od nerazumevanja do pohvala.

„Opera je nazivana mono-operom zbog dominacije lika Davida Štrpca, ali i anahronom u smislu muzičkog toka. Kako je i sam Milošević predlagao da se doda uvertira, a kasnije saznajemo da je bio vrlo naklon dirigentskim intervencijama, može se zaključiti da se u smislu revitalizacije interpretacije mogu uraditi određene i sasvim legitimne izmene, koje ne utiču na muzički i dramski tok“, ističe Urošević.

Umetnici zaslužni za revitalizaciju prve bosansko-hercegovačke opere “Jazavac pred sudom”

Ulogu Davida Štrpca igra Mladen Prodan, tenor, sudija je Strahinja Đokić, bas, pisarčić Tamaš Kiš, bariton, doktor je Pavle Pavić, glumac i bariton, a na sceni možete čuti i žensku pevačku grupu ANIP „Veselin Masleša“. Ovaj ženski vokalni ansambl koji unosi autentični etno ton u dramski okvir nastupa u sastavu Tara Matijaš, Adrijana Banjac, Bojana Stojić, Mila Topić i Lena Milunović.

Režiser Milan Bogdanović otkriva da je predstava i danas bolno aktuelna:
David dolazi u sud da traži pravdu, ali zapravo otkriva sistem koji ne zna šta da radi s istinom. U sudnici se ne rešava problem – ona postaje ogledalo društva u kojem forma guta suštinu.

David dolazi u sud da podnese tužbu protiv jazavca koji mu je napravio štetu na imanju. Na prvi pogled, sve deluje jasno, čovek traži pravdu. Međutim, kako postupak odmiče, postaje očigledno da sistem ne zna kako i gde da smesti ni Davida ni njegov problem.

Situacija u kojoj se neretko nalazimo svi, kad tad, pre ili kasnije, bio to FT1P momenat, odsustvo podrške, apsurdnost procedura, ili unikatnost problema koje nije lako kategorizovati, recimo ako ste roditelj negovatelj dece sa posebnim potrebama, imate dete u Banjaluci za koje nema mesta u vrtiću, ili posmatrate urbicid ili urušavanje bazičnih ljudskih uvažavanja svuda oko nas. Nije David lik

„U središtu ove priče je sukob dvije ideologije. S jedne strane stoji birokratski mehanizam, hladan, formalan, zatvoren u jezik paragrafa i hijerarhije. S druge strane je čovjek, pojedinac koji dolazi iz prirode, iz iskustva, iz razuma. Ova priča je suočavanje te dvije logike: one koja funkcioniše kroz administraciju i kontrole i druge koja počiva na osjećaju, neformalnosti i iskustva koje nije normirano. Danas, kada se često čini da sve funkcioniše, ali ništa zapravo ne rješava, ova priča dobija novo značenje, ona govori o poziciji pojedinca koji se, iako potpuno u pravu, osjeća kao uljez u sopstvenoj borbi“, rekao je povodom premijere opere reditelj Milan Bogdanović.

On dodaje da je ova priča suočavanje te dve logike: one koja funkcioniše kroz administraciju i kontrole i druge koja počiva na osećaju, neformalnosti i iskustva koje nije normirano.

„Sudnica, u kojoj se vodi ovaj neobični slučaj, nije mjesto rješenja, već prostor u kojem se, ispod fasade zakona i reda, otkrivaju Potemkinova sela: sistemi koji postoje više zbog slike, nego zbog stvarne svrhe. ‘Jazavac pred sudom’ je napisan početkom 20. vijeka, u doba Austrougarske, kad su se ljudi iz naroda morali snalaziti unutar složenog i njima nerazumljivog mehanizma. Kočić ovom satiričnom jednočinkom ne problematizuje samo aparat moći, već postavlja pitanja o odgovornosti. Poslije više od sto godina, osjećaj izgubljenosti pred sistemom nije nestao. Naprotiv, možda je postao još složeniji“, navodi reditelj.

Sastav Simfonijskog orkestra Narodnog pozorišta Republike Srpske čine Dušica Blaženović, Teodor Ikanović, David Saramandić, Rade Živanović (prve violine), Mina Đekić, Sonja Saramandić, Anastasija Arsenić, Marko Ružić (druge violine), Đorđe Milovanović, Srna Majar (viole), Ozren Četković, Nikola Vukelić (violončela), Marko Kovačić (kontrabas), Marija Pilipović (flauta i pikolo), Maša Malešević (oboa), Dejan Trkulja (klarinet), Mihalj Sič (fagot), Krešimir Sušac (horna), Alan Husein (truba), Slobodan Veselinović (trombon), Grigorije Andrejević (perkusije), Milan Milić (timpani), Lazar Radoja (nototekar) i Mario Nikolić (notograf).

Scenografiju potpisuje Dunja Kostić, kostime Ivana Ristić, a orkestrom čine vrhunski muzičari Narodnog pozorišta RS.

Ova operska premijera nije samo omaž Petru Kočiću i Vladi Miloševiću – to je podsetnik da se prave borbe vode i notama i rečima. Banjaluka će, makar u noćima izvođenja ovog dela, ponovo biti grad u kojem „jazavac“ pred sudom ne traži samo pravdu – već i da ga neko napokon razume.

Šta ćete dobiti, a šta ne ako odete na opersko-dramsko delo “Jazavac pred sudom”

Ako niste išli ranije u operu, nemojte ići. Nećete otići nikada više. Ako mislite da je “Jazavac pred sudom” tipična opera, odmah da vam kažem-nije. Oh, nikako. Ali jeste kategorija za sebe i jeste nadmašila moja očekivanja u svakom pojedinačnom aspektu jednog muzičko-scenskog dela.

Inovativna i jednostavna scenografija, idealno osmišljena za sve naše životne pregrade i prepreke, šaltere, arhive u kojima nestajemo kao ljudi i brojevi sistema, igra svetla, režija koja koristi dosta elemenata kako modernog, tako i neverbalnog teatra, nenametljiva igra kroz dramu bez patetike i komediju bez karikature, predivni glasovi iako kompletno muški, što je takođe specifičnost ovde, obogaćeni fantastičnim etno sklopom koji unosi ženski vokalno-umetnički ansambl ANIP „Veselin Masleša“ nešto je što ćete retko sretati, ako ikad, posebno u Banjoj Luci. S te strane sama predstava je napredna, osvežavajuća, od prvih momenata i prisustva Davida na sceni tokom ulaska publike (možda i nije neophodno, ali jeste efektno), preko ulaska vokalistkinja kroz parter (koristila sam i sama u predstavama s razlogom, konekcija sa delom i simbolično uvlačenje publike “u delo” doprinosi umetničkom efektu), do svedene i jednostavne pozicije “jazavca” i markiranih podsećanja kroz sporadična pojavljivanja maske jazavca, cirkularno kretanje likova koje podseća na uzaludnost birokratskog sistema koji nas ”voza u krug” i mnogo toga još jeste umetnički kvalitetno i odlično urađeno.

Ali – ovo nije opera kao takva. Ovo nije spoj estetkih melodija i lakih nota koje će vas uzdići. Ovo nije Pučini niti Verdi, ovo nije Mocart niti Hendl. Takođe ne traje tri i po sata kao standardne opere. U svega 60 minuta doživećete svu teskobu sudbine junaka, teško praćenje radnje kroz većma narativne razmene pevanog teksta, situaciju u kojoj jedan umetnik poput Mladena Prodana dobija svega možda 5 momenata da nam pokaže svoj raskošni tenor. Lik koji on iznosi iza sebe ima krv, znoj i suze, što možemo i videti. Kroz pretežno centralni registar, on u ne preterano akustičnoj sali, sa orkestrom koji ima minimalnu tzv. “orkestarsku rupu” izuzetno uspešno postiže svoj efekat, uspeva da prenese sve promene raspoloženja glavnog lika. Samo Dušan Vere Urošević zna kako je dirigovati na ovaj način, praktično dvodimenzionalno, ali njegova toplina i stručnost, kao i sigurna sam iscrpan rad i jasnoća dirigovanja osigurale su da se notna partitura iznese praktično bez iskoraka bilo iz tempa, bilo iz dinamike.

Lik Davida je odlično podržan Strahinjom Đokićem, izuzetnim i perspektivnim basom dominantnog prisustva na sceni, a opet odlično usklađene pojave, Tamašom Kišom, baritonom koji nam je prikazao fantastično snalaženje i vladanje scenom uz stabilan i bogat, retko jasan i otvoren baritonski tembr, sa ne malo izazovnim fizičkim mizanscenom. Pavle Pavić, glumac i bariton kao doktor dopunio je energiju na sceni sigurnim i preciznim nastupom, sa osvežavajuće laganim komičnim efektom.

Zamišljam kako bi tek bilo da ovaj grad ima pravu opersku pozornicu i uslove za ovu i dalje samo u naznakama i koncertno prisutnu umetnost. Lepota Narodnog pozorišta RS je nesporna, ali gipsani radovi i konstrukcija samog amfiteatra ne idu u prilog nošenju glasa onako kako to recimo čini Banski dvor, koji pak nema tehničke uslove za opersku dvoranu. Umesto dinosauruskih parkova bilo bi značajno da se sve vlasti usaglase i amalgamiraju najbolje iz ova dva kulturna prostora i unaprede kako dostupnost i edukaciju publike (na čemu Narodno pozorište RS već i radi zahvaljujući inicijativama entuzijasta „in-house“ kao što su „Pozorište za sve“ i „Introdukcije za djecu: U potrazi za muzikom“), tako i priliku za okretanje porukama i vrednostima opere još više i bolje. Kadrova, videli smo i znamo-ima. Volje? Vreme neka pokaže.

“Jazavac pred sudom” a sudbina nasleđa u očima javnosti

Zašto je još opera “Jazavac pred sudom”važna?

Kompozitor je Vlado Milošević, utemeljitelj nacionalne škole umetničke muzike u Bosni i Hercegovini, čija kuća još uvek čeka svoju sudbinu, skoro sasvim zapuštena, neodržavana i zakatančena, nedostojna imena jednog od najvažnijih autora klasične muzike regiona. Ironično, za tu kuću se vezuje i ime našeg sledećeg bitnog autora, Petra Kočića. Kako? Tako što se tu, u dve poslovne prostorije od 1997. godine nalazila Fondacija (Zadužbina) “Petar Kočić” Banja Luka – Beograd, po osnovu ugovora o zakupu, zaključenog sa JU Muzej Republike Srpske. Navedena Fondacija je na traženje JU Muzeja Republike Srpske i Grada Banja Luka, bila dužna da napusti te prostorije, što je potvđeno i presudom Vrhovnog suda RS iz 2007. godine – navode u Gradskoj upravi.

Petar Kočić (1877–1916) jedan je od najznačajnijih pisaca srpske književnosti s početka 20. veka i nezaobilazna ličnost kulturnog i političkog identiteta Republike Srpske. Rođen u selu Stričići kraj Banjaluke, Kočić je u svom radu spojio umetnost, narod i pobunu – ostavivši iza sebe opus koji je istovremeno književno remek-delo i dokument o nepravdi vremena u kojem je živeo.

Njegova pripovetka „Jazavac pred sudom“ (1904) najpoznatije je delo satiričnog i simboličnog karaktera. U njoj Kočić koristi humor, ironiju i gorčinu da prikaže besmisao birokratskog aparata i nemoć običnog čoveka pred državnim sistemom. Lik Davida Štrpca, koji tuži jazavca za štetu na imanju, nije samo smešan seljak – on je simbol naroda suočenog s apsurdima vlasti, čovek koji traži pravdu u svetu bez sluha za razum i istinu.

Kočić je kroz taj “mali slučaj” stvorio veliku parablu o dostojanstvu, pobuni i identitetu. Njegov književni glas postao je ogledalo narodnog jezika, mentaliteta i otpora, a upravo zbog te neposrednosti i iskrenosti, njegovo delo zauzima centralno mesto u kulturnoj i duhovnoj istoriji Republike Srpske.

Za Banjaluku, Kočić nije samo pisac – on je temeljni simbol grada. Njegovo ime nosi centralni gradski park, održava se “Kočićev zbor” kao manifestacija koja spaja književnost i tradiciju, a njegov „Jazavac“ i danas odjekuje kao oštra, ali pravedna kritika društva.

Umetnici poput Vlade S. Miloševića, koji je „Jazavca“ pretočio u operu, ne samo da su odali počast Kočiću, već su i nastavili njegovu misiju – da se glas naroda čuje kroz umetnost. Upravo zato, svaka nova interpretacija Kočićevog dela u Banjaluci nije samo kulturni događaj, već povratak korenima – i podsećanje da se prkos i istina nikada ne zaboravljaju.

Da li se prema vrednim stvarima u društvu uvek ophodimo tako, spremni na gotovs da ih anihiliramo i anatemišemo zarad profita i novog, isplativijeg, u svetu koji rapidno gubi dušu, svaki kompas i ljubav u srcu? Da li je moguće da se najbolji među nama ne koriste dovoljno ili uopšte kao bastioni i smernice za to kako se gradi zdravo društvo, celovito, kreativno i svrsishodno, daleko od bahaćenja i razmirica primitivizma? Objekti kulture, dela kulture, naročito intelektualna i kreativna umetnička svojina društva, ko god bio njihov vlasnik, moraju biti upravo ta sveta mesta i objekti kroz koje će se ukazivati, posebno mladima, da se može bolje, više i drugačije. Da radom i trudom ostaje ime, ali i poštovanje zajednice. Možda to ne mora biti kuća, ali mora amanet i bravo Narodnom pozorištu Republike Srpske i svima uključenima u ovaj projekat što su učinili upravo to.

KAKO DO KARATA

Marija Todorović Aska

Zaprati nas na mrežama

• Facebook
• Instagram