U Srbiji, i dalje samo simboličan broj očeva koristi zakonsko pravo na porodiljsko/roditeljsko odsustvo — prema medijskim izvorima i analizama, broj očeva koji su koristili pravo odsustva radi nege deteta kretao se oko nekoliko stotina godišnje (npr. 373 očeva u jednoj od poslednjih godina za koje postoje zbirni izveštaji). To potvrđuju i studije koje ukazuju da je broj očeva-korisnika zanemarljiv uprkos tome što im je pravo dostupno još od 2001. godine.
U Bosna i Hercegovina situacija je slična — zakonska rešenja postoje, ali je informisanost niska: istraživanja pokazuju da više od polovine očeva ne zna za svoja prava na kratak oblik odsustva, dok trajanje i uslovi (npr. broj dana i uslov da majka prvo iskoristi deo odsustva) značajno razlikuju entitete.
Praktična upotreba prava je ekstremno niska i u Republici Srpskoj— lokalni podaci i novinski izveštaji iz poslednjih godina ukazuju na doslovno desetine očeva koji godišnje zamene majku na odsustvu, što je procentualno zanemarljivo u odnosu na ukupan broj porođaja. Pritom zakonski okvir često predviđa kraće oblike očinskog odsustva nego u zapadnoevropskim državama (dan-dva ili sedam dana paterniteta), dok dodatne mogućnosti za duže odsustvo zavise od dogovora i zamene s majkom.
Iako zakonski okvir u Srbiji i Bosni i Hercegovini omogućava očevima da koriste porodiljsko odnosno roditeljsko odsustvo, praksa pokazuje da je njihova uključenost i dalje izuzetak, a ne pravilo. U Republici Srpskoj svega oko 1 % očeva koristi ovo pravo, dok istraživanja u BiH pokazuju da je više od polovine muškaraca neinformisano o mogućnostima koje imaju, uprkos tome što bi značajan broj njih bio spreman da preuzme aktivniju ulogu u ranom periodu roditeljstva (Izvor 1, Izvor 2). Mediji su zabeležili i pojedinačne primere očeva koji su se odlučili na ovaj korak, poput priče o Jusufu Adisu Šitiju iz BiH, koji je samostalno brinuo o bebi u najranijem periodu, ističući da takvo iskustvo produbljuje emocionalnu povezanost s detetom i menja dinamiku partnerskog odnosa (Izvor). Ovi primeri jasno ukazuju da problem nije u odsustvu zakona, već u duboko ukorenjenim kulturnim obrascima, strahu od profesionalnih posledica i društvenom pritisku koji i dalje obeshrabruje muškarce da roditeljstvo žive aktivno, vidljivo i ravnopravno.
Mentalne, kulturne i praktične prepreke za očeve
- Nedostatak informisanosti
- Mnogi očevi jednostavno ne znaju koja su im zakonska prava i kako ih koristiti. Istraživanja pokazuju veliki procenat neinformisanih roditelja u regionu.
- Stigma i rodni stereotipi
- Snažan kulturni narativ da je „otac pre svega hranitelj“ i da je briga o bebi „ženski posao“ obeshrabruje muškarce da uzmu odsustvo. Taj stereotip stvara socijalni pritisak — kolege, porodica i šira zajednica često gledaju na odsustvo oca kao „luxury“ ili čak kao manjak muževnosti.
- Strah od profesionalnih posledica
- Očevi strahuju da će odsustvo uticati na njihovu karijeru (progres, plata, ugled na poslu). U manje fleksibilnim kompanijama to je realan rizik, pa mnogi biraju da rade i pored novorođenčeta.
- Ekonomski pritisak
- Kada odsustvo nije potpuno plaćeno ili postoji finansijski gubitak, porodice sa jednim primanjima (ili gde muškarac zarađuje više) često odustaju od očeve brige zbog troškovne logike.
- Regulatorne i administrativne barijere
- Fragmentiranost zakona (različiti entiteti, različiti uslovi), nepotpuni i kontradiktorni pravilnici, kao i procedura refundacije／dobijanja nadoknade — sve to odbija i one koji bi hteli da iskoriste pravo.
- Modeli iz prošlosti i manjak uzora
- Ako su vlastiti očevi bili odsutni ili emocionalno distancirani, novi očevi nemaju praktičan model „kako se to radi“ i osećaju nesigurnost u primeni roditeljskih veština.
- Psihološke prepreke — identitet i traume
- Neki muškarci se bore sa sopstvenim emocionalnim blokadama (npr. raniji problemi, zavisnosti, depresija) koje otežavaju preuzimanje pune roditeljske uloge. Otvoreni razgovor i podrška su retki.
- Digitalna autonomija i performans roditeljstva
- Kada očevi postanu vidljivi na mrežama (kao što to radi full.time.tata), dolazi i do dodatnog pritiska da „izgledaju“ kao uspešan roditelj — to može biti i motivator i izvor anksioznosti.
Posledice niske uključenosti očeva u podizanje dece
- Manjak emotivne podrške u ranom razvoju deteta (dokazano povećava rizik za razvojne i socijalne probleme).
- Neravnomerna raspodela roditeljskog rada i opterećenje majki (uticaj na mentalno zdravlje majki i njihovu karijeru).
- Održavanje rodnih nejednakosti na tržištu rada i u kući.
1) Manjak emotivne podrške u ranom razvoju deteta
- Sigurnosna vezanost i samoregulacija: Kada otac nije prisutan u svakodnevnim rutinama (hranjenje, uspavljivanje, igranje, uteha pri uznemirenosti), dete može razviti slabiju sigurnosnu vezanost. To otežava učenje kako da reguliše emocije, što se kasnije manifestuje kroz impulsivnost, anksioznost ili poteškoće u vršnjačkim odnosima.
- Kognitivni razvoj: Studije pokazuju (opšti trend, ne citat ovde) da aktivno uključeni roditelji doprinose bogatijem emotivnom i jezičkom stimulusu — više razgovora, čitanja, igara koji razvijaju pažnju i rečnik. Nedostatak očeve uključenosti smanjuje ovu dodatnu šansu za stimulaciju.
- Socio-emocionalne kompetencije: Deca sa prisutnim očevima češće pokazuju veću otpornost u stresnim situacijama, bolje rešavaju konflikte i imaju zdravije obrasce vezivanja u kasnijim vezama. Nasuprot tome, odsustvo oca povećava rizik od socijalne izolacije i problema u ponašanju.
„Prisutan otac nije luksuz — on je čuvar emocionalne sigurnosti deteta.“
2) Neravnomerna raspodela roditeljskog rada i opterećenje majki
- Mentalni i emotivni rad (mental load): Kada otac nije aktivno uključen, najveći deo organizacije – zakazivanje lekara, praćenje rutine, fizička briga i emotivna podrška – ostaje na majci. To povećava hronični stres i vodi ka ispiranju resursa (manjak sna, manje vremena za odmor, obustava profesionalnog razvoja).
- Karijerni uticaj: Majke češće smanjuju radno vreme, odustaju od napredovanja ili prelaze na fleksibilnije (i često slabije plaćene) poslove. Posledica je dugoročan pad prihoda, niža šansa za penziju i ekonomska nesigurnost.
- Mentalno zdravlje majki: Veći rizik od postnatalne depresije, anksioznosti i hroničnog stresa. Manjak podrške od partnera direktno utiče na oporavak posle porođaja i na sposobnost majke da funkcioniše optimalno u roditeljstvu i na poslu.
„Neravnopravna podela roditeljskog rada ubija slobodno vreme — i karijere.“
3) Održavanje rodnih nejednakosti na tržištu rada i u kući
- Ekonomske posledice i jaz u zaradi: Ako muškarci ređe uzimaju roditeljsko odsustvo, sistem šalje signal poslodavcima da su muškarci „neporedivi“ radnici — spremni na intenzivniji rad bez prekida. To učvršćuje stereotip «muškarac kao primarni prihodovatelj» i otežava ravnopravno vrednovanje žena u karijeri.
- Strukturna nevidljivost očeva: Politike koje ne promovišu očinski angažman (kratki ili neplaćeni paternitetski dani, nedostatak zaštite za povratak na posao) cementiraju model u kome je briga o deci primarno ženski zadatak. To održava neravnopravnu raspodelu kućnih obaveza i ograničava mogućnosti oba pola.
- Kulturna reprodukcija uloga: Deca koja rastu u porodicama gde je briga o domu i deci «ženski posao» internalizuju te norme, pa se iste strukture ponavljaju sledećim generacijama — ciklus rodne nejednakosti se nastavlja.
„Dok društvo ne vidi oca kao ravnopravnog skrbnika, jednakost na poslu ostaje utopija.“
Kakva je danas uloga oca i koji je bio njegov lični put sa Stefanom Petrovićem aka full.time.tata
„Kada je otac emocionalno i svakodnevno uključen u odrastanje deteta, dete razvija veću sigurnost, bolju samoregulaciju i zdravije odnose u kasnijem životu. Istovremeno, partnerski odnos postaje stabilniji jer roditeljstvo prestaje da bude teret jedne osobe, a postaje zajednički proces.“
Možeš li nam ispričati kako si došao na ideju da kreiraš nalog full.time.tata? Šta je bio okidač?
Okidač je bio trenutak u kojem se predamnom kao planina otkrila važnost očinske figure u životima naše dece, i ideja je bila da javno istupim sa svojom ambicijom da stvorim za njih novo porodično nasleđe, umesto da im ostavljam ono koje sam ja nasledio.
U opisu svog profila pišeš da si „bivši zavisnik“. Kako je tvoja prošlost uticala na tvoju odluku da postaneš roditelj i da radiš na svom roditeljstvu javno?
Bio sam zavisnik prvenstveno od alkohola. Nisam bio na zvaničnom odvikavanju, bio sam prilično funkcionalan ali sam počeo da pijem već u petom osnovne, i u kombinaciji s drugim životnim okolnostima, okretanje alkoholu je značajno usporilo moj razvoj i ograničilo moj potencijal.
Moje odrastanje je od mene zahtevalo dosta traganja za istinom, kako bih preživeo i razumeo postupke ljudi u mom životu, kako su uticali na mene i moje odluke – što je na kraju krunisano preuzimanjem apsolutne odgovornosti za svoj život i smisao moje životne priče.
Preuzimanjem odgovornosti u ulozi oca sam otvorio vrata novom ogromnom prostoru za dalji rast i razvoj, a to što sam javno istupio s tim radom me drži dodatno budnim.
Šta za tebe znači „prisutan roditelj“? Kako to izgleda u tvom svakodnevnom životu?
„Aktivno uključen otac ne ‘pomaže’ – on gradi emocionalnu sigurnost deteta i štiti partnerski odnos od iscrpljenosti i neravnoteže.“
Prisutan roditelj je svaki roditelj koji svesno može da uhvati sebe u trenucima kad je odsutan dok je s decom, koji napravi korak unapred i bira da se aktivno uključi u interakciji s njima. Highlight prisutnih trenutaka u mom danu – ustanem da uspavam ćerkicu da se supruga odmori, igram se s decom, perem sudove, spremim obrok, svaku njihovu potrebu za interakcijom se trudim da ispoštujem kao što bih to uradio s već odraslim ljudima koji su mi važni, izvinim se ako sam nešto pogrešio ili nisam bio fer.
Jesi li imao uzore ili modele očeva dok ješ rastao? Kako su te ti modeli formirali?
Logično, prvi i glavni uzor mi je bio moj otac. Od njega sam nasledio destruktivne kopinge, karakter koji se povlači pred izazovima, što je u startu značilo jako nizak nivo samopoštovanja, krhko samopouzdanje i preplavljujuća osećanja krivice i majndset koji se vrteo oko bespomoćnosti. Ipak, saznanje da je moj otac ipak uspeo da napravi neki iskorak u odnosu na svog oca i njegovu životnu priču, je bilo seme koje sam ja kasnije uzeo da zalivam daljim radom.
Stereotipi i tipovi očeva
Koje su po tebi najraširenije predrasude o tome kako bi „pravi otac“ trebalo da izgleda / ponaša se?
Da treba da veći deo svog vremena juri da obezbedi sredstva za porodicu umesto da bude s porodicom, da je stabilnost njegove pozicije na poslu jednako stabilnost njegove porodice, da ne treba previše da se bavi emocijama, da su mu kućni poslovi gubljenje vremena, da deca moraju da ga poštuju, a da on njih ne mora i da je njegova reč zadnja bez obzira na sve.
Stefan, Full Time Tata
Kako se ti nosiš sa pritiscima tradicionalnih očekivanja (npr. da je otac pre svega „hranitelj“, a ne i emotivni oslonac)?
„Prisutan otac jača dete i čuva partnerski odnos.“
Trudim se da budem i emocionalni oslonac i „hranitelj“ i ponizan i ranjiv i strog kad zatreba i nežan. Trudim se i da pokazujem poštovanje i otvoreno da govorim o emocijama i da se zrelije nosim s emocijama – to je svakako teže ali to je svakako smislenije nego samo preuzeti tradicionalne norme.
U svojim objavama ponekad govoriš o promeni „porodičnog nasleđa“ – koje to nasleđe smatraš da nosiš i koje želiš da promeniš?
Pod tim podrazumevam prvenstveno nasledjene emocionalne obrasce, uverenja, mentalni sklop, načine preživljavanja i opođenja prema sebi i drugima. Želim da im moj odnos prema sopstvenoj životnoj priči bude pozitivan, da mogu da kažu – naš tata se baš dosta trudio da nauči iz svoje životne priče i da iz teških trenutaka izvuče konstruktivne zaključke koji su mu pomogli da bude bolji čovek, bolji otac i bolji muž, dosta nam je značio njegov primer, posvećenost i ambicija koju je imao kad je porodica u pitanju.
Da li misliš da postoje „tipovi očeva danas“ koji su zastareli, i ako da — kako bi ih definisao (ili demontirao) u današnjem kontekstu?
Smatram zastarelim tipove očeva koji nisu zainteresovani da preispituju svoju očinsku ulogu i kojima to što su očevi nije najvažniji posao.
Važnost očeve uloge kroz godine
Kako se, po tvom mišljenju, uloga oca menja kroz život – od kada dete rođeno, preko ranog detinjstva, škole, tinejdžerskog doba?
U periodu ranog razvoja je fokus na direktnoj brizi o deci. Dakle fizička prisutnost je jako važna. Pre nego deca prohodaju da ih nosis i pomogneš im u zadovoljavanju osnovnih potreba, onda kako prohodaju i počnu da komuniciraju, interakcije s decom su intenzivnije, postaneš hodajući rečnik, enciklopedija… Dok kasnije, što je dete samostalnije, postaje sve bitnije kako se otac orijentiše u svetu oko sebe, koje opcije može da obezbedi detetu, da se interesuje za detetov svet i njegove aktivnosti, osecanja, da obezbedi detetu prostor za osamostaljivanje u tinejdzerskom periodu, i fizički i psihološki.
Da li si primetio promenu u sopstvenom roditeljskom stilu od prvog deteta do trećeg?
Primetio sam da sam postao fleksibilniji u pristupu, jer dosta onog što sam mislio da je bitno se ispostavilo da baš i nije. S prvim detetom sam bio u pretpostavkama, ali onda s drugim i trećim detetom logično dolazi više iskustva pa sam postao malo sigurniji u ulozi roditelja.
Koje veruješ da su dugoročne posledice za decu kada su očevi emocionalno (ili fizički) angažovani u njihovom odrastanju?
Posledice su takve da ta deca postanu ljudi koji nemaju prevelike dileme oko pitanja da li su vredni ljubavi, uspeha, da su emocionalno u prednosti jer su imali od koga da nauče kako da se nose sa svojim emocijama i šta one uopšte znače, da imaju veći kapacitet za ljubav, manje su egocentrični.
Kako tvoja partnerka doživljava tvoj angažman kao oca? Da li ste morali da prilagodite uloge u roditeljstvu?
Moja partnerka me u potpunosti podržava u mom angažmanu, dopunjujemo se međusobno, častimo jedno drugo s dosta povratnih informacija dok posmatramo sa strane naše pojedinačne odnose i komunikaciju s decom, naravno da to podrazumeva i dosta konflikta jer zaista ume da bude iscrpljuće preispitvanje i prihvatanje sugestija, ali što smo duže zajedno to bolje funkcionišemo.
Muška perspektiva u roditeljstvu i društvene mreže
Zašto misliš da je važno da muškarci dele svoja roditeljska iskustva online — kroz Instagram, YouTube, podkaste?
Mislim da može da bude jako benefitno da se iskustva dele online jer se mnogi od nas nose sa sličnim izazovima i problemima i da to može dosta da pomogne u sazrevanju u roditeljskoj ulozi, pa i da u neku ruku možda spasi brakove, odnose s decom, …
Da li je nekada bilo negativnih reakcija (online ili offline) na to što javno pričaš o roditeljstvu — a posebno o emocionalnim, „mekšim“ aspektima?
Bilo je par negativnih komentara ali daleko više pozitivnih povratnih informacija. Generalno ljudi koji su negativno komentarisali se vidno nisu pozabavili temama o kojima komentarišu, jer su i ti komentari uglavnom površni. Ja volim debatu, volim kad se neko argumentovano ne slaže s onim o čemu pričam
Kako balansiraš autentičnost (deljenje ličnih borbi) i zaštitu privatnosti svoje dece kada objavljuješ na mrežama?
Moram priznati da inicijalno nisam imao razvijenu svest o zaštiti privatnosti svoje dece, ali obzirom da to postaje sve ozbiljnije, razmišljam više o tome i trudim se da ih to što radim ne kompromituje, da ne narusavam njihovo dostojanstvo, da ne bude kad odrastu „tata šta si ovo radio zaboga, obriši sve!“ 😀
Koji su tvoji saveti za druge očeve (ili buduće očeve) koji razmišljaju da pokrenu sličan javni kanal, ali se plaše „kritike“ ili „osude“?
Ako je motiv dovoljno jak i ako tebi to što radiš ima smisla, kritike i osude su samo povratne informacije koje možeš i ne moraš da uzmeš u obzir. Jedno beskorisno uverenje koje sam ja imao jeste – ima previše sadržaja na temu roditeljstva, što bih se ja gurao, pritom nisam ekspert? Ipak, shvatio sam da samo ja mogu da ispričam svoju priču i da zapravo učim i razvijam se dok kreiram sadržaj.
Stereotipi o muškom roditeljstvu
U svojim videima pominješ da je teško, ali da je to „pravi posao“. Kako bi opisao mentalni rad oca (a ne samo fizički rad)?
Taj mentalni rad je prilično zahtevan, jer svakog dana u interakciji s decom prvo moram da regulišem sopstvene emocije, da bih mogao njima da pomognem da regulišu svoje, a moji naučeni obrasci iz detinjstva mi u tome ne pomažu, što znači da moram i njih biti svestan. Takođe, da bih postavio granice što objektivnije, moram da budem prisutan, to zahteva dodatne kapacitete… Sve to i još mnogo toga, dok istovremeno držim u fokusu viziju o ocu koji želim i ne želim da budem
Kako edukuješ sebe o roditeljstvu? Da li koristiš psihološke resurse, knjige, terapiju / koučing?
Čitam knjige, pišem o svojim emocijama, situacijama, o svojoj prošlosti, razgovaram sa suprugom, preispitujem često svoje postupke i trudim se da radim šta je ispravno i korisno
Koji su tvoji rituali sa decom? Kako gradiš emocionalne veze i „male trenutke prisutnosti“?
Čitam im knjige, bacamo se po prostirkama pre spavanja, to se zove šibanje. Šetamo, trčimo i razgovaramo, razgovaramo, razgovaramo, slažemo kocke, igramo uz muziku, bacam ih u vis, idemo zajedno u kupovinu, sipamo zajedno gorivo, radimo vezbe, peremo sudove, spremamo hranu…
Gde vidiš sebe i svoj brend „full.time.tata“ za 5–10 godina, u smislu uticaja na zajednicu roditelja?
Vidim sebe u zajednici ambicioznih roditelja koji se ne opterecuju da budu dobri roditelji već time kako da u kontekstu u kome se nalaze podrže i svoj i detetov razvoj i blagostanje… bavim se koučingom, kreiram sadrzaj koji inspiriše
Zanimljivosti i specifične priče
Možeš li podeliti priču koja ti je posebno dirnula – trenutak kada si shvatio da tvoja javna prisutnost kao tata stvarno pomaže drugima?
Nisam siguran koliko je drugima moj sadržaj zapravo pomogao. Raduje me kada se jave ljudi, ispričaju svoje iskustvo, postave pitanja, to mi je signal da to što radim može koristiti i drugima
Da li je bilo trenutaka kada su tvojim objavama deca ili partnerka imala neku reakciju koja te iznenadila (pozitivno ili negativno)?
Najstariji je znao neke od videa napamet i on je baš umeo da me podrži tako da im uvek pokažem i pitam ih šta misle.
Kako reaguješ kada dobijes poruke od drugih roditelja (posebno očeva) koji ti kažu da te prate? Šta im često poručuješ?
Obradujem se svaki put, najčešće kažem da je činjenica da kad čovek ima interesovanje i poniznost da postane bolji u čemu god, pa i u roditeljstvu, da je on već ostvario 50% uspeha
Koji je najveći mit o roditeljstvu (posebno očeva) koji želiš razbiti kroz svoj rad?
Uloga oca nije samo da obezbedi, popravi, da reši problem…Uloga oca u životu dece nije dopuna majčinskoj ulozi. Tata koji radi na sebi, koji je svestan kako svoju priču prenosi na svoju decu i šta to znači za njih, tata koji ima dovoljno poniznosti da uči da bolje reguliše samog sebe, koji zna da svaki korak koji napravi ostavlja trag u novom porodičnom nasleđu – to je full time tata.
Hvala Stefane puno na otvorenom i iskrenom razgovoru, puno sreće i uspeha tebi i tvojoj divnoj porodici! Samo napred!
- Festival tradicionalnog pjevanja „Sretenjski susreti – Pjesmo moja, roditelja moga“
- SOPOT u Narodnom pozorištu RS: spaja elektroniku, gitare, orkestar i ljude
- Zašto muškarci ćute o roditeljstvu – i KAKO Full time tata Stefan to menja
- UNIUKIYO by Marina Mićanović: Brend koji je osvojio svet i ne prestaje da oduševljava
- Bojana Lekić: Američki kutak u Banjaluci – mesto susreta i razmene već 20 godina
