PROFI MAMA KONFERENCIJA 2025: Izazovi roditeljstva između tradicije i savremenih saznanja

Roditeljstvo je proces koji se stalno razvija, prilagođava i menja. U savremenom društvu, gde se suočavamo sa brojnim izazovima i novim pristupima, važno je pronaći balans između tradicionalnih vrednosti i modernih saznanja. PROFI MAMA KONFERENCIJA 2025 okuplja stručnjake i roditelje kako bi zajednički istražili ključne aspekte roditeljstva, postavljanje granica, razvoj emocionalne otpornosti kod dece i snalaženje u digitalnom svetu.

Dušanka Kosanović: Roditeljstvo nekad i sad – Ko je u pravu?

Kako se roditeljska uloga promenila kroz generacije i koji su danas izazovi roditeljstva?

Dušanka Kosanović, psihološkinja i porodična psihoterapeutkinja, na početku konferencije analizira razlike između tradicionalnog i modernog roditeljstva. „Nekada su deca bila podvrgnuta strožem vaspitanju, dok danas roditelji neretko izbegavaju postavljanje granica iz straha da ne naruše detetovu psihu“, ističe Kosanović.

Iako je edukacija roditelja postala neizostavan deo savremenog vaspitanja, ona upozorava na opasnost prezaštićenog i popustljivog pristupa, koji može dovesti do toga da deca odrastaju kao mali „šefovi“ u porodici, nesposobni da se nose sa frustracijom.

U tradicionalnom modelu, postojala je jasna podela uloga i autoritet odraslih nije bio doveden u pitanje, dok se danas roditelji suočavaju sa izazovima balansiranja između starih vrednosti, novih saznanja i prekomernog uticaja tehnologije.

Nekada je autoritet dolazio iz uloge starijih – oni su znali kako se stvari rade i to se prenosilo generacijama, bez preispitivanja. Autoritarnost je donosila odgovore na sva pitanja, sve se znalo, a odnos prema deci bio je postavljen kao subjekt-objekt. Roditelj je bio subjekt, dete objekat vaspitanja. U tom sistemu nije postojalo učenje od dece – kreirala se poslušnost. Ovaj koncept je i danas prisutan u mnogim društvima.

Dominantan narativ odgoja bio je „biti dobro i poslušno dete“. Cilj roditeljstva svodio se na to, ali to nema nikakve veze sa mentalnim zdravljem. Nekada je postojao društveni konsenzus o roditeljstvu – pravila su bila slična u svim porodicama. Danas je situacija drugačija. Izazovi roditeljstva rešavaju se na različite načine, pristupi su individualni, a univerzalnog modela vaspitanja više nema.

Ranije su roditelji, nastavnici i vaspitači delovali iz uloge autoriteta – poštovanje je proizilazilo iz te pozicije moći. Danas deca ne doživljavaju autoritet na isti način. Poštovanje se izgubilo, a deca postaju sve samostalnija i svesna svojih prava, koja ponekad intenzivno koriste. Roditelji se teško snalaze jer tradicionalni modeli više ne funkcionišu. Šta raditi u takvoj situaciji? Ključ je u pronalaženju sopstvenog puta roditeljstva.

Nekada smo imali ograničena znanja o dečijem razvoju. Danas znamo mnogo više – neuronauka i razvojna psihologija donose nova saznanja, a roditelji imaju mogućnost da eksperimentišu sa različitim pristupima.

Kako kaže Jesper Jul:

„Današnji roditelji su konstruktivno nesigurni.“

Međutim, nesigurnost često vodi ka popuštanju detetu. Kada roditelji slede svaku želju svog deteta, ono doživljava frustraciju i eskalira u ponašanju, jer mu zapravo trebaju granice. Ovo je globalan problem. Ekstreman fokus na dete – neprestana okupiranost njime, nadziranje, instruiranje, potvrđivanje svake sitnice – može dovesti do razvijanja preteranog ega. Dete postaje svesno svoje važnosti, ali gubi sposobnost realnog sagledavanja sebe i sveta oko sebe.

Neki roditelji izbegavaju konflikte sa decom, povlače se iz odnosa čim osete mogućnost sukoba ili nelagode. Ipak, za dečiji razvoj važno je da iskuse frustraciju – da nauče kako da je tolerišu i samoregulišu. Roditelji koji izbegavaju konflikte nesvesno nanose štetu svom detetu. U nekim slučajevima, roditelji se čak boje svoje dece, posebno na javnim mestima, i pokazuju izbegavajuća ponašanja.

Danas su roditelji sve više upoznati sa psihološkim terminima kojima se obeležavaju izazovi roditeljstva– tantrumi, regulacija emocija, trauma. Iako to može pomoći u razumevanju deteta, postavlja se pitanje da li roditelji zaista vide svoje dete ili ga samo analiziraju kroz teorijske koncepte. Povezanost sa detetom ne postiže se učenjem o fazama razvoja – dete treba da oseća da ga roditelj vidi i razume, a ne samo da ga opisuje kroz teoriju.

Za dete je egzistencijalno stresno kada roditelj deluje nesigurno i teskobno. Ako nema osećaj da je sigurno uz roditelje, kako će se osećati sigurno samo?

Budite autentični roditelji. Vodite svoju decu sa ljubavlju, uvažavanjem i jasnim granicama.

Panel diskusija: Izazovi roditeljstva: Novo „selo“ roditeljstva – Digitalna zajednica ili stvarna podrška?

Ko danas pomaže roditeljima?

Panelisti dr Dobrinka Kuzmanović, Ivan Đurić i Snežana Čekić analiziraju kako je nekadašnja ideja „sela koje odgaja dete“ evoluirala u digitalno doba. Danas roditelji pronalaze savete i podršku u online zajednicama i stručnim grupama, dok su vrtići i profesionalne dadilje preuzele deo odgojne uloge.

I dok digitalna zajednica nudi brz pristup informacijama, postavlja se pitanje da li može u potpunosti zameniti stvarnu podršku porodice i prijatelja. Snežana Čekić naglašava da su bake i deke i dalje važan oslonac u odgajanju dece, dok Ivan Đurić ističe značaj aktivnog učešća očeva u roditeljstvu, posebno kroz inicijative kao što je porodiljsko odsustvo za tate.

Digitalna anksioznost i sharenting kao izazovi roditeljstva

Jedna od ključnih tema današnjeg roditeljstva, izazovi roditeljstva, jeste digitalna anksioznost, posebno u kontekstu sharentinga (deljenja informacija o deci na mrežama).

Pročitajte više o sharentingu u mom članku. OVDE

PROČITAJ: KAKO OSIGURATI BEZBEDNOST DECE NA INTERNETU

Izloženost dece digitalnim platformama, roditeljsko praćenje i njihova sopstvena izloženost društvenim mrežama postavljaju mnoga pitanja.

Digitalna džungla zahvata i roditelje i decu, donoseći podjednako dobre i loše strane. Zato je važno da roditelji preuzmu ulogu digitalnih mentora svojoj deci – da ih uče kako da se snalaze u tom prostoru, umesto da ih prepuštaju tehnologiji bez nadzora.

Prve tri godine – manje stresa, više pažnje

U prvim godinama života, važno je smanjiti nivo stresa kod dece. Kolektivni boravak u vrtiću znači da je dete jedno od dvadesetak, što može biti izazovno, ali ima i prednosti. Ključno je proceniti spremnost deteta – njegovu sposobnost komunikacije, stepen samostalnosti, zdravstveni i emocionalni razvoj, kao i spremnost na odvajanje.

Socijalizacija ne mora početi jaslicama. Dete neće biti nesocijalizovano ako ne ide u kolektiv pre treće godine. Bitno je da ima kontakt s vršnjacima, ali to može biti kroz lični socijalni sistem, poput igre sa decom iz porodice i okruženja. Oko treće godine prirodno se razvija kooperativna igra, kada deca postaju spremnija za interakciju sa grupom.

Jačanje digitalnih veština kod roditelja

Roditelji takođe treba da razvijaju sopstvene digitalne veštine, kako bi bili podrška deci u savladavanju digitalnog sveta. Ne moraju biti IT stručnjaci, već prisutni, svesni i podržavajući. Srećni i sigurni roditelji odgajaju srećnu i sigurnu decu, a upravo to gradi digitalnu rezilijentnost, kako ističe dr Dobrinka Kuzmanović.

Podrška porodice i društva

Snežana Čekić podseća da su bake i deke važan oslonac u odrastanju dece. Ivan Đurić naglašava važnost uključivanja očeva u odgoj i podržava zakone koji omogućavaju i očevima porodiljsko odsustvo.

Na kraju, Sanja Rista Popić ističe da je ključno prihvatiti individualnost svakog deteta i prilagoditi roditeljski pristup njegovim specifičnim potrebama.

Marija Sazdeva: Čvrsto, ali empatično – Kako postaviti granice uz ljubav?

Disciplina i emotivna podrška – Da li se međusobno isključuju?

Marija Sazdeva, psihološkinja i edukatorka za roditelje, govori o izazovu postavljanja granica bez gubitka emotivne bliskosti. Njeno predavanje podseća roditelje da je moguće biti dosledan i pun ljubavi u isto vreme. Izazovi roditeljstva jesu upravo to kako reagujemo na prirodne dečije situacije i izazove, kao i kako prepoznajemo njihove potrebe i želje, uz očuvanje granica i jasne i konzistentne stavove.

„Roditelji danas često osećaju grižu savesti kada postavljaju granice, ali deci su one neophodne za razvoj sigurnosti i emocionalne stabilnosti“, ističe Sazdeva. Roditelji koji pokušavaju da balansiraju između nežnosti i autoriteta mogu primeniti tehnike koje omogućavaju detetu da razvije otpornost, a da se pritom ne oseća odbačeno.

Red počinje u nama. Svako ko se oseća prihvaćeno daje maksimum.

I-i: moramo prihvatati deo nas i čvrstinu i empatičnost i nežnost i snagu i modernost i tradicionalno. Sve imamo u nama, a pitanje je kada ćemo i čemu dati prednost.

Emocionalni kapacitet počinje sa pitanjem “Kako se osećam danas”. To počinje od dece koja svakog dana imaju još nešto i još nešto, jer nemaju iskustva i zadrške.

Kada mi znamo kako da vodimo sebe kroz život i deca će znati. DObra komunikacija je zlatni put ka uspehu. Dobar ton i dobro lice, šta dete oseća kada nam se pogledi sretnu, kada ostavimo prostor za reakciju, da nam dete vrati osmehom svoju reakciju, dajte prostor za to, da neuroni odrade svoje. Udruživanje pažnje u zajednički proces. Sve je primećivanje, ne pretpostavljanje, kontakt i prisutnost. Dajemo i prostor da se osoba predomisli u ponašanju, da se reflektuje, vidi i razmisli, a i da podržimo dobro ponašanje. Deca poštuju jasne smernice i uvek iste. Ne treba dodavati energiju u negativne stvari koje dete radi, već u pozitivne što više, primećivati. U stresnim situacijama možemo nuditi pozitivnu energiju. Za srećnu porodicu je važno zajedništvo i to da granice budu jasne i uvek iste. Bilo da su u pitanju telefoni, neke stvari u okruženju-snaga porodice je u njenim vrednostima, a ostaviti prostor uvažavanju dečijih osećanja, i u prostoru promatrati dete, reakcije, tok komunikacije, a nuditi alternativu ako postoji problem u kojem dete nešto neće. Uvek dobro lice, dobar ton, podrška, vera u to da dete može bolje.

Panel diskusija: Čvarci vs kinoa – Gde je prava mera zdravlja?

Ishrana između tradicije i nauke kao izazovi roditeljstva

Na ovom panelu dr Ivana Mihić, dr Olga Ličina i Stefan Božić analiziraju kako se tradicionalna kuhinja može uklopiti sa savremenim nutricionističkim saznanjima.

Dok su nekadašnja jela bila bogata mastima i ugljenim hidratima, današnji roditelji sve više teže zdravijim obrocima. Međutim, balans je ključan – hrana nije samo energija, već i deo porodične kulture. Dr Mihić naglašava važnost zajedničkih obroka kao prilike za jačanje porodičnih odnosa, dok dr Ličina savetuje kako uvesti zdravije namirnice bez radikalnog odbacivanja tradicije.

Hrana kao emocija i temelj zdravog razvoja

Hrana je prva emocija u životu deteta, a njena zamena može dovesti do problema s ishranom. Granica između hrane kao izvora energije i hrane kao emocionalnog aspekta je tanka, ističe dr Ivana Mihić.

Dr Olga Ličina naglašava da je hrana prisutna u svakoj porodici i da predstavlja priliku za povezivanje, istraživanje, učenje i donošenje odluka. Zajednički obroci doprinose osećaju pripadnosti i jačanju porodičnih veza.

Stefan Božić dodaje da je hrana osnovna supstanca potrebna za život i energiju, dok je ishrana kompleksan proces koji uključuje sve – od uzgoja i pripreme do ambijenta i društva za stolom. Ovaj proces oblikuje detetov odnos prema hrani, zdravlju i edukaciji o ishrani.

Uloga učenja i izbora u ishrani

Postoje kognitivni elementi u ishrani – deca kroz hranu mogu učiti o njenom poreklu, svojstvima, benefitima i uzgoju. Važno je omogućiti deci autonomiju pri odabiru hrane u okviru ponuđenih zdravih opcija, čime razvijaju odgovornost i svest o ishrani.

Ključno pitanje je šta zadržati iz tradicionalne ishrane, a šta promeniti? Današnja ishrana obiluje brzim obrocima, pekarskim proizvodima i viškom mesa, dok su pre nekoliko vekova ljudi jeli više voća i povrća, a meso retko. Današnja ishrana sadrži previše ugljenih hidrata, a premalo vlakana i vitamina. Prema istraživanju Batuta, samo polovina dece svakodnevno unosi voće i povrće. Osim izbora namirnica, važan je i način njihove pripreme.

Povratak zdravim navikama

Tempo života je ubrzan, ali je važno usporiti i vratiti se zdravim načinima pripreme hrane i lokalnoj proizvodnji. Nekada su deca učestvovala u svim fazama pripreme hrane – od uzgoja do spremanja obroka, što im je pomoglo da razviju zdrav odnos prema ishrani.

Dojenje je najbolji početak, ne samo zbog majčinog mleka već i zato što omogućava roditeljima da dete postepeno uključe u razumevanje namirnica i procesa ishrane. Umesto da se roditelji opterećuju kalorijskim vrednostima i redosledom uvođenja namirnica, treba da se fokusiraju na celokupan proces ishrane i smanje pritiske koje nameću izazovi roditeljstva

Deca imaju prirodnu potrebu da istražuju hranu, pa im treba omogućiti taktilni kontakt s njom. Potrebno je osam ponavljanja da bi dete prihvatilo novu namirnicu, a u prvoj godini života mleko je i dalje osnovna hrana.

Ishrana u tinejdžerskom dobu

Kako deca rastu, pažnja na ishranu često opada. Tinejdžeri počinju da treniraju i koriste suplemente, što može opteretiti bubrege, digestivni sistem i povećati krvni pritisak. Stručnjaci upozoravaju da bi se trebalo više edukovati o zdravim navikama, kako bi mladi donosili odgovorne odluke o ishrani.

Uticaj društva i odgovornost struke

Potrebno je ujediniti stručnjake kako bi se roditeljima pružile tačne i pouzdane informacije, umesto da se oslanjaju na samoproklamovane influensere i neproverene izvore. Struka treba da se suprotstavi širenju neproverenih saveta koji mogu biti štetni.

Šećer i gojaznost kod dece kao izazovi roditeljstva

Šećer je potpuno nepotreban u ishrani dece do druge godine, a tinejdžerima je dovoljno do 25 grama dnevno. Bez obzira na vrstu, šećer opterećuje jetru i doprinosi gojaznosti. Uz genetsku predispoziciju, odsustvo zalaganja roditelja za zdravu ishranu dodatno utiče na problem gojaznosti kod dece.

Strategije ucene – poput navođenja dece da pojedu određenu količinu hrane ili specifične namirnice – razvijaju se od najranijih dana i povezane su s responzivnošću roditelja. Bitno je da roditelji prepoznaju signale gladi kod deteta i prilagode pristup hranjenju, umesto da forsiraju određene obroke.

Podrška institucija i društva

Roditelji često nemaju dovoljno podrške za uspostavljanje zdravih rutina ishrane. Važno je da ustanove u kojima deca borave, kao i šira zajednica, poštuju i prilagođavaju se roditeljskim odlukama o ishrani. Samo kroz zajednički trud može se postići bolji odnos dece prema hrani i zdravim navikama.

Top of Form

Izazov roditeljstva u vremenu preplavljenom informacijama

Danas se roditelji često osećaju kao da moraju završiti više fakulteta kako bi doneli prave odluke za svoju decu. U moru oprečnih mišljenja stručnjaka, edukacija i saveta, teško je pronaći pravi put i savladati sve što nose izazovi roditeljstva. Nesigurnost raste, a roditeljski instinkt – koji može biti ključan vodič – često se potiskuje.

Čini se da se na raskršću generacija formiraju dve struje stručnjaka:

1. Oni koji se oslanjaju na tradicionalne metode i dugogodišnja učenja.
2. Oni koji primenjuju holistički pristup, oslanjajući se na nova istraživanja i celovit pogled na razvoj deteta.

Kako izgraditi kritičko mišljenje i poverenje u sopstvene odluke?

O tome kako roditelji mogu jačati kritičko mišljenje i samopouzdanje čak i kada nisu stručni u određenim temama, razgovaraćemo sa dvoje stručnjaka koji i sami prolaze kroz roditeljske izazove.

Stručnost nije uvek u tituli

dr Nebojša Golić ističe da nije potrebno trčati od jednog do drugog stručnjaka i slepo verovati svima – ključno je izabrati kome verovati. Titule nisu garancija stručnosti, jer u akademskom svetu profesori često opstaju oslanjajući se na radove svojih asistenata, bez praćenja najnovijih saznanja. Ponekad neformalno obrazovanje pruža dublje uvide i praktična rešenja.

„Treba prihvatiti da grešimo i da ne postoje nepopravljive greške“, naglašava Golić.

Roditelj ima svoj unutrašnji glas

Ana Živanović naglašava da je mnoge stvari u svom radu kao logoped morala da oduči. Kada roditelji odvedu dete kod stručnjaka, često misle da je nemoguće da znaju više od njih. Ipak, roditelji imaju svoj unutrašnji glas i odgovornost da prepoznaju da li im neki savet odgovara ili ne.

„Roditelji su deo procesa i ključni u radu sa detetom, jer najbolje poznaju dinamiku svoje porodice. Najbrže učimo kroz iskustvo – zato je važno da roditelji budu uključeni u razvoj deteta“, objašnjava Živanović.

Holistički pristup detetu

Holistički pristup podrazumeva da se dete ne posmatra samo kroz broj reči koje izgovara ili kroz ishranu prema strogo definisanom kalendaru, već kroz celokupni razvoj – kako se oseća, kako komunicira i kako se njegovo stanje odražava na telo i emocije.

Ovaj pristup je ključan i u prepoznavanju psihosomatskih simptoma – na primer, dete koje trpi nasilje u školi možda neće o tome direktno govoriti, ali će se to odraziti na njegovo fizičko i emocionalno zdravlje. Zato je važno da i roditelji i stručnjaci gledaju dete kao celinu i to jesu izazovi roditeljstva.

U vremenu kontradiktornih informacija i mnoštva stručnih mišljenja, roditelji ne treba da osećaju pritisak da sve znaju. Umesto toga, važno je razvijati kritičko mišljenje, slušati unutrašnji glas i izabrati smernice koje su u skladu sa sopstvenim vrednostima i potrebama deteta.

Keynote predavanje: Tomislav Kuljiš – Na raskršću generacija: Izazovi roditeljstva na putu od tradicionalnog do modernog

Puno se edukujemo i radimo na sebi kako bismo postali „savremeni“ roditelji, koji ne primenjuju tradicionalne metode vaspitanja, a onda, u momentima burnih emocija, iz nas izađu baš one rečenice i postupci za koje smo rekli da nikada nećemo koristiti u odnosu sa decom. Zašto nam se to dešava? Zašto je toliko teško primeniti sve što naučimo? Da li su to danas moderni izazovi roditeljstva?

Šta stoji iza tolikog nerazumevanja sa starijim generacijama u vezi sa načinom kako vaspitavamo decu? Možemo li doći do zajedničkog jezika i kako da razrešimo emotivni naboj koji obeležava konflikte sa bakama i dekama?

Tomislav Kuljiš će nam pričati o tome kako su se u ovoj tranziciji roditeljstva promenile naše vrednosti. Kakve rezultate su nam doneli tradicionalni pristupi, a čemu se mi roditelji danas okrećemo, ponekad čak radikalno? Da li sebi postavljamo prevelika očekivanja i kako da prihvatimo greške koje pravimo, kao i one koje su pravile generacije pre nas? Zaranjujemo u psihologiju izazova na putu od tradicionalnog do modernog roditeljstva.

Da li želite da vaša deca nemaju tremu? Šira slika nam kaže da je trema fiziološka stvar. Zašto je izlaganje javnosti toliko izazovno? To ima veze sa ranim razvojem. Institucije sporo menjaju pristupe, dok deca rastu i nove generacije dolaze.

Odgajanje i vaspitanje dece su vrednosti koje želimo preneti na našu decu, ali ostvarenje ljudskih potencijala nije nešto što se dešava samo od sebe. To zahteva podršku roditelja – teorija attachmenta, na primer, opisuje ovu potrebu. Roditelji često nemaju sve potrebne informacije, što dovodi do nesporazuma.

Rani period je ključan jer oblikuje kako će se dete osećati u svom telu i svetu. Još pre dvadesetak godina, ljudi koji su prolazili kroz edukacije shvatili su da nemaju dovoljno kapaciteta za efikasno vaspitavanje i menjanje obrazaca. Za to je potrebna pomoć terapeuta.

Važno je shvatiti da nismo isti. Nećemo isto izregulisati ni sebe ni svoje dete. Ljudi često ulaze u frustraciju, pitajući se zašto ne mogu bolje. Međutim, promeniti se možemo – ili možemo prihvatiti svoje greške i reći: „Nisam trebao tako reagovati.“ Ključno je prepoznati gde smo kao roditelji dobri, a gde možemo da se poboljšamo.

Jedna od kardinalnih grešaka je reč „radimo“. Često se postavlja pitanje šta „raditi“ u određenim situacijama. Najteže je osloboditi se ove potrebe za „raditi“ i preći u stanje „biti“.

„Hoću da budem viđen“, kaže svaki klijent. Potrebno je biti prisutan, imati kontakt, biti tu – baš kao u terapiji, tako i sa decom. Dete ne dolazi kod nas po instrukcije za rad. Knjige decenijama pokušavaju usmeriti roditelje da nešto rade, primenjujući „zlatna pravila roditeljstva“ i spolja nametnute metode. Međutim, praćenje bukvalnih instrukcija nije dovoljno – biti prisutan je dovoljno, i dete će znati da ste se trudili.

Ako roditelji sve daju deci, ona ne bi mogla da se unapređuju, rade na sebi i postanu svesnija svojih sposobnosti, uživajući u vlastitom razvoju. Savršenstvo ne postoji.

Rigorozno pridržavanje bilo kakvih pravila – bilo to vegetarijanstvo, sekte, politika ili zdravlje – može biti znak da nemamo dovoljno stabilnosti iznutra, da nismo dovoljno vođeni. U roditeljstvu se ljudi često slepo drže trendova, što ne dovodi do stvarne povezanosti. A ta povezanost ne može postojati ako nema autentične prisutnosti. Ući u kontakt sa detetom, učiniti da zna da ste tu – to je moguće samo kroz spoznaju sebe. Mnogi roditelji se kompenzuju i nemaju autentično „ja“. Zbog toga primena pravila postaje naporna i preterana.

Na korenu svega stoji nesigurnost i osećaj vlastite nevrednosti kao izazovi roditeljstva– šta ako nisam dobra mama? Šta ako napravim grešku? Takvi roditelji često promaše suštinsku stvar. Iako prikazuju da rade sve što treba, zapravo to samo simuliraju. Kvalitetno vreme sa decom nije samo ispunjeno aktivnostima, već je to vreme prisutnosti.

Ovo je veština koju učimo uz osobu koja je prisutna, kao što bi trebalo da bude mama. Terapeut je upravo takva osoba – prisutna, koja razvija tu povezanost. Prisutnost je zarazna. Setimo se performansa Marine Abramović, koja je svetu pokazala snagu same prisutnosti.

Meniji roditeljstva uglavnom govore šta da radimo sa detetom, dok prava prisutnost razvija dete na nivou psihe, ega i tela. Trauma postaje simptom kada nekome nije lako da bude prisutan.

Dete treba da bude sigurno u sebi, bez straha i nervoze, kako bi razvijalo svoje kapacitete. To je esencija ranog razvoja.

Termin – spiralna dinamika svesti – svest se nadograđuje, ne zamenjuje.

Postoje „meme“ koje su krenule od „bež meme“. Razvoj deteta je zapravo ponavljanje razvoja vrste koja je prethodila čoveku. Od preživljavanja, kroz zajednice i plemena u ljubičastoj, svaka „mema“ ide iz interesa od zajedništva prema individualizmu, pa opet prema zajedništvu, kao u razvoju dece.

Crvena „mema“ je trenutak „ja“, dok je plava „mema“ sistem koji je iznjedrio viši zakon i stvorio red i hijerarhiju u društvu. Narandžasta „mema“ donosi naučno-preduzetnički pristup, a zelena „mema“ se fokusira na zajedništvo, ali još uvek nema jasnog vođstva, što izaziva konfuziju. Mi smo trenutno u ovoj fazi zelene „meme“.

V-meme su vrednosne „meme“, koje prate kako se menjaju vrednosti u društvu. One se sukobljavaju i ratuju između sebe, jer ljudi u sebi nose različite vrednosti koje ih oblikuju i odražavaju njihove percepcije sveta. Nekada su mame i bake bile u plavoj „memi“, a mi danas više pripadamo zelenoj.

Zlatna „mema“ je sledeći korak, vraća nas na ideje pojedinca, da je dete srećno, a ne samo vlast i novac. U ovoj fazi se priznavanje i cenjenje temelje na tome što je dete ispunjeno i srećno, bez obzira na društvene ili meritokratske norme. Ne trebamo strahovati ili razmišljati o tome da su nam suđeni domovi za stare, da sa decom nećemo imati zajednički jezik, već da integrišemo sve u nama i u sebi i u komunikaciji sa onima oko sebe.

Novi nivoi svesti, poput tirkizne „meme“, sve više ulaze u sferu holističkog pristupa, koji je dalji od nas, ali sve više prisutan. Nova deca dolaze sa idejama koje nisu naučene od roditelja, niti kroz društvene mreže ili televiziju, već su urođene. To je revolucija koja se dešava mimo naše volje.

Savremeno podizanje dece – Izazovi roditeljstva i rešenja

PROFI MAMA KONFERENCIJA 2025 osvetljava brojne dileme sa kojima se roditelji danas suočavaju. Kroz predavanja i panel diskusije, stručnjaci nude praktične savete kako da se pronađe balans između tradicije i savremenih pristupa vaspitanju.

Ključna poruka konferencije jeste da je najvažniji faktor u odrastanju dece – odnos sa roditeljima. Bez obzira na savremene izazove, tehnologiju i promene u društvu, deca najviše uče kroz siguran i stabilan odnos sa mamom i tatom. Roditeljstvo nije samo odgovornost, već i prilika za rast i razvoj – kako dece, tako i roditelja.