Komunikacija i prepreke u vrtiću: Poverenjem do srećnog detinjstva

Vodič za krizne situacije i svesno roditeljstvo i vaspitanje

Ovaj svet je dovoljno surov i okrutan i bez da mislimo da nas oni koji nas cene i poštuju žele zlo. I bez toga da smatramo provokacijom nešto što je pravo-i roditeljski, i kao klijenta, i važno u donošenju odluka. A zamislite tek koja je naša iloga u tome da zaštitimo decu, da im kreiramo razvojno i spokojno okruženje, sigurno i bezbedno.

Za roditelja koji daje dete u vrtić prvenstvena premisa je da smo sa zaposlenim vaspitačicama i osobljem jedan tim, da deci želimo dobro. Stoga je važno imati u vidu da je neophodno da budemo jedan front.

Trenutak u kojem dolazi do kritičnog preloda komunikacije je onaj u kojem se stvari misinterpretiraju, a do toga uglavnom dolazi sa nekog mesta nesigurnosti, traume, straha, bola, nezadovoljene potrebe ili projekcije. Bilo da dolazi sa strane roditelja čemu su vaspitači i osoblje najčešće izloženi, bilo obrnuto.

U svakom slučaju, ne postoji racionalan razlog iz kog bi iko osobi koja provodi pola dana vremena sa decom hteo da naudi ili utiče na rad, niti iz kojeg bi te osobe svesno naudile deci za koju su zadužene. Ipak, nije isto kada je metodologija stvar individualnog pristupa vaspitačice ili celog vrtića. Jer tu su dva potpuno različita pristupa i rešenja.

U drugom slučaju, ako se metodologija vrtića ne slaže sa našim merilima, mi nemamo izbor sem da nakon razgovora o uvidima i očekivanjima menjamo mesto i strukturu u kojoj se naša deca razvijaju. Ali ako je do vaspitačice, tu postoji ogroman prostor za rad i razvoj, a ljudi plaćaju fakultete, kurseve i mentore i konsultante za iskrenu analizu toga koji segment je taj koji može biti bolji i unapređen u ma kom poslovanju. Rekla bih da je to skoro pa jednako bitno kao i sam kapacitet osobe, ali i da bi svako ko radi s ljudima mogao dobro da uzme u obzir lični rad, jer neke ključne prepreke u našim kapacitetima su rešive i kroz vrlo mali broj razgovora, s tim što je dalji problem implementacija osvešćenog uz razbijanje naučenih i do tad neosvešćenih obrazaca.

Evo da pokušamo da rašclanimo one osnovne kroz ovu prizmu, mada su primenjive na apsolutno sve vidove komunikacije i odnose.

Problemi u komunikaciji između roditelja i vaspitača – psihološki i razvojni aspekti

Kada govorimo o deci, posebno u kontekstu vrtića, svaka komunikacija između roditelja i vaspitača nosi veliku težinu. Ona nije samo razmena informacija o detetu, već i polje u kojem se prelamaju očekivanja, emocije, vrednosti i lične granice odraslih.

🔹 Teorijski okvir: Transakciona analiza

Eric Berne u transakcionoj analizi objašnjava da ljudi komuniciraju iz tri osnovna ego stanja: Roditelj, Odrasli i Dete. (više o ovome u nastavku)

• Kada roditelj postavi pitanje iz pozicije Odraslog („Koju metodu koristite i zašto?“), a vaspitač odgovori iz pozicije Povređenog Deteta („Vi mene napadate!“), dolazi do prekida komunikacije i zamene teza.

• Umesto da se gradi partnerski odnos, prelazi se na emocionalno klizav teren gde dominira odbrana, projekcija i izbegavanje.

Isto se dešava u situacijama u kojima roditelj dobija izveštaj o ponašanju deteta tokom dana, a reaguje pasivno, nezainteresovano, ili pak odsečno i drčno, bez volje za uvažavanjem mišljenja i iskustva zaposlenih. Ovde, više nego igde možda, zaista je reč o dvosmernoj ulici i aktivno slušanje je više nego bitno.

🔹 Fenomen „ranjenog deteta“

Mnogi profesionalci, kao i roditelji, uopšteno svi mi u životu i komunikacijama, nesvesno nosimo svoje nezaceljene rane iz detinjstva. Kada dete ili roditelj „pogodi“ neku njihovu bolnu tačku (npr. osećaj kritike, neadekvatnosti, odbacivanja), oni reaguju iz tog mesta povrede, a ne iz profesionalne ili odrasle pozicije.

• Tako vaspitač može da doživi pitanje roditelja kao lični napad ili obrnuto.

• Roditelj može da pretera u očekivanjima jer kroz dete leči sopstvenu nesigurnost.

Rezultat: U oba slučaja, fokus se pomera sa deteta na međusobni odnos odraslih, što nije zdravo ni korisno.

🔹 Projekcija i izbegavajući modeli ponašanja

U psihologiji je poznato da ono što ne želimo da priznamo sebi često projektujemo na druge. Vaspitač koji nema sigurnost u sopstvene metode može optužiti roditelja da „previše pita“ ili „ne veruje stručnosti“. Roditelj koji se plaši da greši u vaspitanju može optužiti vaspitača da nije dovoljno dobar.

Izbegavajući model se javlja kada neko od aktera umesto otvorene komunikacije bira:

• ćutanje i povlačenje,

• prebacivanje krivice,

• minimizaciju problema („to nije ništa, nemojte preterivati“).

Rezultat: sukob se ne rešava, a poverenje se urušava.

🔹 Lične veštine i neutralnost

Za vaspitača je profesionalna obaveza da razvije lične veštine regulacije emocija – aktivno slušanje, nenasilnu komunikaciju, sposobnost da odvoji sopstvene osećaje od profesionalne uloge. jednako tako, roditelji bi trebalo da pre no skoče u odbranu deteta, zaista budu jednistven front sa vaspitačicama i osobljem i čuju dešavanja lišeno tumačenja, obave razgovor sa detetom kod kuće, i u dogovoru i zajedničkom radu sa vaspitačima dođu do korekcije koja u određenoj fazi detetu biva potrebna.

Rezultat: Neutralnost nije hladnoća, već kapacitet da se čuje roditelj odnosno vaspitač i prizna njegov udeo u partnerstvu, bez lične odbrane i ega.

🔹 Posledice narušene komunikacije

• Za roditelja: osećaj nesigurnosti i sumnje u profesionalnost ustanove.

• Za dete: osećaj tenzije, nesvesno preuzimanje konflikta, slabljenje poverenja u odrasle.

• Za kolektiv: gubitak kredibiliteta i širenje lošeg glasa.

Takođe za roditelja može biti dodatna frustracija odsustvo napora da se uvaže i prihvate stručna mišljenja kojima se olakšava put ka ne samo obrazovanju, već i vaspitavanju dece, jer ne smemmo zaboraviti-kompletni stadijumi ustanova uključenih u razvoj deteta su obrazovno-VASPITNI takođe.

🔹 Put ka obnovi poverenja

1. Samorefleksija: vaspitač mora da prepozna iz koje pozicije reaguje i da prizna pogrešan pristup. Isto važi i za roditelje.

2. Transparentna komunikacija: jasno objašnjenje metoda, utemeljenje u teoriji i praksi, odnosno očekivanja i informacija vezanih za dete.

3. Zajednički jezik: vraćanje u poziciju Odraslog – Odraslom („Hajde da zajedno vidimo šta je najbolje za dete“).

4. Stalna praksa: poverenje se ne vraća jednom rečenicom, već nizom doslednih profesionalnih ponašanja.

Šta sa problemima u komunikaciji i u odnosu između roditelja i vaspitača/nastavnika?

Komunikacija između roditelja i vaspitača ključna je za dobrobit i razvoj deteta, ali često je opterećena nesporazumima i emocionalnim reakcijama. 

U osnovi ovih problema leže složeni psihološki mehanizmi koji uključuju naše lične veštine, transakcionu analizu i koncept „ranjenog deteta“ iz prošlosti, kao i projekcije sopstvenih osećanja.

1. Elementi ličnih veština

Loša komunikacija često je posledica nedovoljno razvijenih ličnih veština, kao što su:

 * Slušanje: Umesto da zaista saslušamo drugu stranu, često pripremamo svoj odgovor dok druga osoba još uvek govori. Roditelj može da čuje kritiku u vaspitačevoj rečenici, a vaspitač može da protumači roditeljsko pitanje kao preteranu sumnju u njegov rad. Slušanje s razumevanjem, bez prekidanja i predrasuda, prvi je korak ka rešavanju problema.

* Empatija: Sposobnost da se stavimo u tuđe cipele ključna je za razumevanje. Vaspitač se možda suočava s teškim danom i preopterećen je poslom, dok roditelj može biti umoran i zabrinut zbog problema kod kuće. Nedostatak empatije dovodi do osuđivanja i konflikta.

* Asertivnost: Ovo nije agresivnost, već sposobnost da jasno i mirno izrazimo svoje potrebe, mišljenja i granice, poštujući pritom drugu stranu. Umesto pasivno-agresivne komunikacije ili direktnog napada, asertivnost omogućava da se iskreno razgovara o problemima.

2. Transakciona analiza

Transakciona analiza (TA) je psihološki model koji objašnjava komunikaciju kroz tri ego-stanja: Roditelj, Odrasli i Dete. Konflikti često nastaju kada komunikacija nije iz stanja Odrasli-Odrasli.

* Stanje „Roditelj“: Ovo stanje karakteriše kritika, zapovedanje ili preterana briga. Kada se vaspitač postavi kao „Roditelj“ („Vi morate da radite na disciplini kod kuće!“), roditelj se oseća napadnutim i automatski se prebacuje u stanje „Dete“ (osećaj bespomoćnosti i ogorčenosti), što izaziva odbrambenu reakciju.

* Stanje „Dete“: Ovo stanje je emocionalno i reaguje iz pozicije ranjivosti, straha, bunta ili besa. Kada roditelj, u stanju „Dete“, krene s optužbama („Vi nikad ne primećujete kad se moje dete dobro ponaša!“), vaspitač može da se prebaci u „Kritičkog Roditelja“, što dovodi do eskalacije sukoba.

* Stanje „Odrasli“: Komunikacija iz ovog stanja je racionalna, zasnovana na činjenicama i rešavanju problema. Roditelj i vaspitač bi trebalo da teže tome da razgovaraju kao „Odrasli“, fokusirajući se na rešenja i dobrobit deteta, a ne na međusobno optuživanje.

3. Koncept „Ranjenog deteta“ i projekcije

Svako od nas u sebi nosi sećanja i traume iz detinjstva, što se u psihologiji naziva konceptom „ranjenog deteta“. Ove nesvesne rane mogu da utiču na našu komunikaciju i reakcije.

* „Ranjeno dete“ kod roditelja može se aktivirati ako vaspitač nehotice koristi frazu koja podseća roditelja na kritiku koju je on sam doživljavao kao dete. Na primer, ako mu je neko u detinjstvu govorio da je nesposoban, i vaspitač kaže da je njegovo dete „nespretno“, roditelj će se nesvesno identifikovati s tom kritikom, pa će njegova reakcija biti preterana.

* Projekcija: Ovo je mehanizam kojim nesvesno prebacujemo sopstvene nepoželjne osobine, strahove ili osećanja na drugu osobu. Roditelj koji se oseća nesigurno i ima osećaj krivice, može da projektuje taj osećaj na vaspitača, optužujući ga da je „on kriv“ za detetove probleme. Isto tako, vaspitač koji se oseća nedovoljno cenjenim, može da projektuje na roditelje ideju da ga „oni ne poštuju“, što dovodi do komunikacije iz pozicije napada.

Razumevanje ovih psiholoških elemenata ključno je za uspostavljanje zdrave i konstruktivne komunikacije između vaspitača i roditelja, čiji je krajnji cilj harmoničan razvoj deteta. Umesto da se fokusiramo na krivicu, treba da razvijamo svest o sopstvenim emocionalnim stanjima i da aktivno radimo na poboljšanju ličnih veština.

Kako nazad od narušenog poverenja?

Popravljanje narušenog poverenja je izuzetno teško, ali ne i nemoguće. Za to je potrebna inicijativa vaspitača, kao i roditelja i iskreno priznanje greške.

Evo dva pristupa.

1.

* Priznanje i izvinjenje: Prvi i najvažniji korak je izvinjenje. Ne izvinjenje u stilu „Žao mi je ako ste se uvredili“, već iskreno priznanje tipa: „Moja reakcija je bila neprofesionalna i žao mi je što sam Vas napao. Bilo mi je teško u tom trenutku i to nije opravdanje.“

* Promena ponašanja: Izvinjenje mora biti praćeno promenom. Vaspitač mora da pokaže da je u stanju da se kontroliše, da postavlja otvorena pitanja i da sluša roditelja.

* Postavljanje jasnih granica: Roditelj ima pravo da postavi granice i traži profesionalni odnos. U slučaju da se situacija ponavlja, neophodno je potražiti pomoć stručnog saradnika, psihologa ili direktora vrtića.

Na kraju, neutralnost i celovitost vaspitača nisu opcioni, već su fundamentalni uslovi za obavljanje ovog posla. Vaspitač mora biti siguran u sebe i svoje metode, ali i dovoljno svestan da ne dozvoli da lične nesigurnosti utiču na odnos s roditeljima i dobrobit deteta.

2.

1. Neutralizacija situacije odmah. Potrebno je da vaspitač (ili uprava) prizna da je došlo do neprikladne reakcije. Bez toga nema vraćanja poverenja.

2. Objašnjenje metoda rada. Roditelj mora da dobije jasan, stručan odgovor: zašto koristite baš tu metodu, koji je razvojni benefit, kako izgleda praksa.

3. Povratak integriteta. Profesionalac mora da pokaže da zna da se ispravi i da ima kapacitet za samorefleksiju. To je jedini način da roditelj ponovo poveruje da mu je dete sigurno.

4. Kontinuirana komunikacija. Ne kroz opravdavanja, nego kroz otvorenost i partnerstvo: redovne povratne informacije, pozivanje roditelja na aktivnosti, zajednički dogovori.

⸻

🔹 Ako nema neutralizacije i celovitosti

• Roditelj mora da se zapita: da li želim da moje dete odrasta u prostoru gde odrasli ne umeju da regulišu sebe?

• Jer, dete ne uči samo kroz radionice i metode, već i kroz model ponašanja odraslih.

• Ako nema ispravke, najbolje rešenje često je traženje drugog okruženja gde postoji profesionalni integritet i odnos poverenja.

Kako nama upravlja koncept senke?

Koncept senke u psihologiji, koji je uveo Karl Jung, odnosi se na nesvesni deo ličnosti koji sadrži sve ono što potiskujemo i odbacujemo kod sebe. To su osobine, želje, strahovi i emocije koje smatramo neprihvatljivim, slabim ili „lošim“ i zato ih krijemo od sebe i drugih.

Senka nije nužno samo negativna – ona sadrži i neotkrivene talente i kreativne impulse. Problem nastaje kada nesvesno projektujemo svoju senku na druge ljude. Na primer, ako smatramo da smo „preslabi“, a vidimo nekoga ko se plaši, možemo ga osuditi. U stvari, osuđujemo sopstveni strah koji ne želimo da priznamo.

Projekcija kao napad: „Napad je najbolja odbrana“

Projekcija je mehanizam kojim osoba nesvesno prebacuje svoje nepoželjne osobine, osećanja ili nedostatke na drugu osobu. Umesto da prizna da poseduje tu osobinu, ona je „vidi“ u drugome i kritikuje je, često sa velikom oštrinom. Na taj način, osoba se brani od suočavanja sa sopstvenom nesigurnošću.

Primer:

Zamislite šefa koji je duboko nesiguran u svoje liderske sposobnosti i plaši se da ne deluje nekompetentno. On će verovatno nesvesno projektovati tu svoju nesigurnost na svog saradnika.

Umesto da prepozna da se on sam boji greške, počeće da preterano i agresivno kritikuje saradnika za svaku sitnicu, govoreći mu stvari poput: „Neodgovoran si! Stalno praviš greške! Ne mogu da se oslonim na tebe!“

U suštini, on napada saradnika zbog osobina koje ne želi da vidi u sebi. Njegova kritika nije usmerena na saradnika, već je eksterna manifestacija njegovog unutrašnjeg sukoba.

Mehanizmi projekcije

U osnovi ovakvog napada leže sledeći mehanizmi:

 * Potiskivanje: Osoba potiskuje sopstvenu nesigurnost i ne dozvoljava joj da dopre do svesti.

 * Odbacivanje: Umesto da prihvati tu osobinu („Ja sam nesiguran“), ona je odbacuje kao nešto „strano“.

 * Transfer: Potisnuta osobina se prenosi na drugu osobu, koja postaje „žrtveni jarac“.

 * Moralna osuda: Napadač osuđuje projektovanu osobinu kod drugoga, što mu prividno omogućava da se oseća superiorno i moralno ispravno.

U suštini, projekcija je odbrambeni mehanizam koji služi da zaštiti ego od neprijatnih istina o sebi. Napad na drugoga je samo simptom unutrašnje borbe.

⸻

Veštine neophodne za rad u vrtićkom kolektivu mimo stručnosti

Neretko se u našim društvima upit iz pozicije  mušterije, klijenta, kupca-shvata kao napad, preispitivanje. I upravo iz gore navedenih razloga i gigantskog odsustva ulaganja u mentalno zdravlje i rad na sebi u kompletnom sistemu obrazovanja i društva  i svedočimo sve kraćim „fitiljima“ i većoj osionosti i besu oko nas.

Razlika spram zapada u tom smislu je gigantska jer se tamo itekako brine o edukaciji roditelja, tome da je mušterija uvek u pravu, da se znaju procedure i veoma pazi o relaxionim odnosima i nivoima odgovornosti i prava, ali i setingu za razgovor.

Kako se na Zapadu radi sa decom u predškolskom uzrastu

U zapadnom svetu, rad sa decom predškolskog uzrasta (obično od 3. do 5. godine) je utemeljen na principima učenja kroz igru (play-based learning), individualnog pristupa i socio-emocionalnog razvoja. Cilj nije samo priprema za školu, već stvaranje celovite i samopouzdane ličnosti.

1. Učenje kroz igru (Play-Based Learning)

Ovo je srž predškolskog obrazovanja na Zapadu. Veruje se da je igra prirodan način na koji deca istražuju svet, razvijaju se i uče. Aktivnosti nisu strogo strukturisane, već se podstiče slobodna igra u posebno osmišljenim centrima za učenje:

 * Likovni centar: Deca imaju slobodan pristup bojicama, glini, flomasterima, papirima različitih tekstura i mogu da istražuju svoju kreativnost bez striktnih instrukcija.

 * Centar za dramatizaciju: Kroz igru uloga (npr. „Prodavnica“, „Lekarska ordinacija“), deca uče socijalne veštine, rešavanje problema i empatiju.

 * Graditeljski centar: Korišćenjem LEGO kockica, drvenih blokova ili drugih materijala, deca razvijaju finu motoriku, svest o prostoru i uče osnove fizike i matematike.

2. Socio-emocionalni razvoj

Veliki akcenat stavlja se na učenje dece kako da prepoznaju i upravljaju svojim emocijama.

 * „Osećajni kutak“ (Calm-down corner): Prostor opremljen jastucima, knjigama i plišanim igračkama gde dete može da se povuče kada je uznemireno, frustrirano ili umorno. Ideja je da se dete nauči samoregulaciji, a ne da bude kažnjeno zbog lošeg raspoloženja.

 * Emocionalna pismenost: Vaspitači podstiču decu da imenuju svoja osećanja („Vidim da si tužan što se igra završila.“), čime se stvara jezik za razgovor o unutrašnjem svetu.

3. Individualni pristup i inkluzivnost

Svako dete se posmatra kao jedinstvena ličnost sa sopstvenim tempom razvoja. Programi su fleksibilni i prilagođavaju se individualnim potrebama.

 * Portfolija: Umesto klasičnih testova, vaspitači često prave „portfolija“ – zbirke dečjih radova, fotografija i beleški o njihovom napretku tokom godine. To roditeljima pruža uvid u detetov razvoj na ličnom nivou.

 * Podrška deci sa posebnim potrebama: Predškolski programi su inkluzivni i pružaju podršku deci sa razvojnim ili posebnim potrebama. Učitelji rade sa specijalnim pedagozima kako bi prilagodili aktivnosti i osigurali da se svako dete oseća prihvaćeno.

4. Povezanost sa prirodom i okolinom

Mnogi vrtići na Zapadu, posebno oni inspirisani skandinavskim modelom, imaju bogate programe učenja u prirodi. Deca provode mnogo vremena napolju, bez obzira na vremenske uslove.

 * Učenje na otvorenom: Deca se penju na panjeve, prave „kolače“ od blata, posmatraju insekte. To razvija njihovu radoznalost, motoriku i ljubav prema prirodi.

 * Prirodni materijali: Korišćenje prirodnih materijala (drvo, kamenje, lišće) umesto plastičnih igračaka podstiče maštu i povezanost sa okolinom.

U suštini, Zapadni model predškolskog vaspitanja fokusira se na razvoj celog deteta – ne samo njegovog intelekta, već i njegove emocionalne inteligencije, kreativnosti i socijalnih veština, pre nego što uđe u formalni sistem školovanja.

Do problema u komunikaciji ipak iznenađujuće lako dođe.

Problemi u komunikaciji između roditelja i vaspitača često nisu samo pitanje metoda rada, već duboko ukorenjenih psiholoških obrazaca – ranjenog deteta, projekcija i odbrambenih mehanizama. Samo kroz ličnu celovitost, samoregulaciju i otvoren dijalog moguće je stvoriti partnerski odnos u kojem dete ima najveću korist.

📌 Suština: Metoda može biti ispravna ili ne, ali ako osoba koja je sprovodi nema samoregulaciju, neutralnost i celovitost — ona gubi kredibilitet da radi sa decom.

Ali ako osoba ne daje sebi bezbedan prostor za samorefleksiju i korekciju, onda i tamo gde ima prostora i gde je tome mesto, istinski od sebe, a ne zbog menadžmenta ili pro forme, ostaje ukopana u svojoj interpretaciji događaja i duboko usađena u uverenja koja nisu uvek odraz realnih situacija. U ma kojoj situaciji konflikta, propušta se prilika za napredak i razvoj, jer mi biramo svoje reakcije kao zrele osobe, a ne idemo impulsivnim odgovorima vođeni delovima sebe koje znamo i kao spomenutu „senku“. Opet, isto važi i za roditelje.

I možemo to kao ljudi razumeti. Ali ne moramo prihvatiti. Na kraju dana-deca osećaju sve. Odgovornost je na svima jednako.

• CreArt: Proaktivno u borbi za znanje i kreativne industrije u Banjaluci
• Svetski dan borbe protiv dijabetesa: Novosadska „REPUTACIJA“ u Banjaluci
• Orkestar učenika i nastavnika iz Jagodine osvojio dve evropske nagrade – sada im treba pomoć da stignu do Francuske
• “Jazavac pred sudom” ponovo pred publikom Narodnog pozorišta RS
• AI psihoterapeut: Istreniran odgovor kao PODRŠKA?