AI kao psihoterapeut: spas ili rizik za mentalno zdravlje?
Hemofarm radionica otvarolia je pitanja koja već dugo stoje neizgovorena u vezi sa regulacijama AI u dana[njem svetu.
Svet u kojem razgovaramo sa ekranima
U doba kada su usamljenost i otuđenje postali globalna epidemija, razgovor sa čat-botom više nije naučna fantastika — već svakodnevica.
Za mnoge mlade, ali i odrasle, AI postaje tihi sagovornik koji nikad ne osuđuje, uvek ima vremena i uvek „razume“.
Ili barem tako deluje.
Upravo zato, radionica „AI kao psihoterapeut: Spas ili rizik za mentalno zdravlje“, u organizaciji Hemofarm Fondacije, otvara jednu od najvažnijih tema današnjice — gde su granice između digitalne podrške i iluzije razumevanja?
Empatija ili iluzija razumevanja?
Snežana Milutinović, psihološkinja: „Mi uvek pretpostavimo da s druge strane postoji biće.“
„AI ne nudi empatiju — on nudi empatične rečenice,“ objašnjava psihološkinja Snežana Milutinović.
„On je istreniran da daje odgovore koji zvuče kao podrška, jer je tako naučen kroz bezbroj primera komunikacije.“
Ljudi, međutim, imaju prirodnu tendenciju da personalizuju tehnologiju: da pretpostave da postoji osoba s druge strane.
Taj doživljaj stvara privid odnosa, ali bez stvarne emocionalne razmene.
„Kad čujemo rečenicu ‘razumem kako se osećaš’, mozak reaguje kao da nas je zaista neko razumeo,“ kaže Milutinović. „Ali ta reakcija traje kratko — jer iza nje nema živog bića.“
Rizik od pasivizacije: kad mašini prepustimo da odlučuje
Dostupnost AI podrške ima i svoju senku: ako stalno tražimo odgovor izvan sebe, rezilijentnost opada.
„Dajemo pravo drugome — ili nečemu drugom — da donosi odluke umesto nas. To nije pomoć, to je odricanje od sopstvenog života,“ upozorava Milutinović.
Tu su i ozbiljna pitanja privatnosti: kome poveravamo svoje misli, strahove i traume?
Ako terapeut čuva profesionalnu tajnu, ko čuva naše podatke kada se poveravamo algoritmu?
Terapija bez odnosa: nedostaje ono najvažnije
U psihoterapiji, relacioni odnos je srž promene. I terapeut je svedok vaših promena u sigurnom prihvatajućem, nekritikujućem, podržavajućem okruženju. Takav odnos je dragocen.
„Gde je transfer emocija? Gde je svedok vašeg rasta?“ pita Milutinović.
Terapeut ne nudi samo reči, već siguran prostor, prihvatanje i refleksiju.
Istraživanja pokazuju da je upravo taj odnos „opšti faktor uspeha psihoterapije“ — dok je online terapija već sama po sebi 15–30% manje efikasna jer izostaju neverbalni signali i kontakt pogledom.
Čat-bot, ma koliko precizan, ne vidi suze, ne čuje tišinu između rečenica i ne zna kada da ćuti.
AI preferira metode koje je neko izabrao umesto nas
Još jedan sloj problema je pristrasnost u treniranju modela.
„Veliki časopisi i baze podataka nisu dali sadržaje za obuku modela, što znači da AI ne ‘zna’ sve,“ objašnjava Milutinović.
„Zanimljivo je da preferira kognitivno-bihejvioralne metode — ali ko je odlučio da je baš to najbolji pristup?“
Terapija nikada nije univerzalna: dvoje ljudi s istim simptomima imaće potpuno različite puteve.
Zato je, kako kaže, AI možda dobar kao dopuna, ali nikada kao zamena za personalizovanu, živu, odnosem vođenu psihoterapiju.
Moje pitanje ovde je bilo i to šta ćemo sa situacijom koja se dešava kontra-ako terapeuti u ambijentu koji nije recimo supervizijski, unosi podatke o klijentima u ChatGPT. Regulacija ovde je neophodna, ali je Ljubišin stav da je za to potrebna volja onih koji AI priču danas vode.
Preterano servilan, nikad konfrontirajući
„AI vam nikad neće reći ono što ne želite da čujete,“ dodaje Milutinović.
A bez suočavanja — nema promene.
Bez prepoznavanja i preuzimanja odgovornosti, svaka terapija postaje površno ubeđivanje da je „sve u redu“.
Futurologija i emocije mašina
Ljubiša Stojiljković: „Mediji su postali human-like. Sad i mašine postaju ljudi.“
„Iako znamo da nije osoba, naš mozak reaguje kao da jeste,“ objašnjava futurolog Ljubiša Stojiljković.
Evolucija medija se, kaže, uvek zasnivala na imitaciji ljudske komunikacije — od televizije do društvenih mreža, pa sve do veštačke inteligencije.
U novoj fazi razvoja, mašinama će možda biti potrebna veštacka svesnost samo da bi mogle da nas „razumeju“ i ne ugroze.
Ali pitanje je – da li ćemo se mi u tom procesu razmaziti?
Zavisnost od digitalne utehe
Stojiljković upozorava da nas niz sitnih, „bezopasnih“ odluka vodi ka zavisnosti od tehnologije:
„AI dečko, AI devojka, AI prijatelj — to je već stvarnost. U Kini su već sprovedena istraživanja o ljudima koji su u emotivnim vezama sa veštačkom inteligencijom.“
Personalizacija sadržaja, algoritamske preporuke, jezički modeli – sve to čini sistem koji nas poznaje bolje nego što mi poznajemo sebe.
Rezultat?
Zavisnost, pasivnost i društvo koje se „anestezira“ — zombi civilizacija koja više ne stvara, već samo konzumira-deluje izvesno.
Umetnost između tehnologije i duše
Ana Đurić Konstrakta: „AI ima svoje granice — ali i izaziva nas da mislimo.“
Umetnica Ana Đurić – Konstrakta već je koristila AI u svojim umetničkim performansima.
„AI može biti inspiracija, alat za razmišljanje, ali i ogledalo u kojem vidimo sebe i svet oko nas,“ kaže ona.
„Svet je logično posegnuo za jezičkim modelima, naročito tamo gde psihološka podrška nije dostupna ili je skupa.“
Ali i ona upozorava na tanku liniju između inspiracije i pasivnosti:
„Lako se sklizne u poverenje, naročito u oblastima u kojima je AI dobar. Zato pre nego što ga pitam nešto, prvo zauzmem svoj stav — da ne prepustim mozak lenjosti.“
Autentičnost i potreba za greškom
Konstrakta postavlja i umetničko pitanje:
„Ako sve postane savršeno — gde je prostor za grešku, za ljudsko?“
Tako vaša Aska dodaje da ponekad upravo zato namerno i ostavi poneki iako uočen prirodni tipfeler u tekstu „da se vidi da sam to bila ja“.
Autentičnost postaje nova vrednost u svetu savršeno ispeglanih algoritama.
I upravo zato, kako kaže, najmanje ugroženi biće zanatlije — oni koji greše, stvaraju i u svako delo unose deo sebe.
AI: između utehe i odgovornosti
Radionica Hemofarm Fondacije otvara pitanja koja se tiču svih nas:
Šta se događa kada algoritam postane rame za plakanje?
Kada se poveravamo mašini, a ne čoveku?
I da li ćemo, u potrazi za lakšim odgovorima, izgubiti sposobnost da mislimo, osećamo i biramo sami?
Veštačka inteligencija može biti saveznik u refleksiji, ali ne i zamena za odnos.
Ona nas može nadahnuti — ali ne i izlečiti.
Jer, dokle god čovek ima potrebu da bude saslušan, razumevanje neće moći da se programira.
Mislimo da su gosti radionice dali dosta uvida, ali i da je bilo premalo vremena za pitanja i komentare publike, kao i sve uglove posmatranja ove teme koja zaista zadire sve više u sve pore našeg društva, tehnološki napredno u svetu koji nije sasvim zreo. Posebno tako gledano, kada ljudi nemaju svoju sopstvenu psihološku zrelost, možemo se zapitati koliko su u stanju da i dobronamerne generičke AI savete primene i uopšte adekvatno shvate.
Posebna je tema ona u kojoj bi Konstrakta mogla da da uvide, recimo o uncanny valley u muzici koju ste sigurno primetili. U poslednje vreme recimo u nekim prodavnicama puštaju AI muziku koja je definitivno povoljnija i laganija, ali posle nekoliko minuta ja makar zaista osetim nelagodu od te muzike. Gde je granica dakle, dokle AI prestaje biti saveznik i pomoć, a postaje prekorišćeni alat. Kao kad crtate i crtate kroki za sliku, a umesto sopstvenih boja i stila nastavite da grafitnom olovkom bojite. To jednostavno nije to. Volela bih da sam uspela da vidim Anin stav o tome ili da li možemo smatrati da je ovo danas slično onome koliko su nekada fruity loops i drugi alati bilo jednako AI alati kao danas AI, pa su opet ljudi nastavili da sviraju, ili pak auto-tune kao preteča zvučnih AI upliva.
Ovo su sve pitanja koja me veoma zanimaju, iz ugla coachinga, ali i marketinga, odgovornosti, etike, kao i tehničke implementacije, legislative i prakse. Očekujte ovakav sadržaj i ubuduće.
Pratite nas.
