PRVI PUT U BANJA LUCI: Čitalačka radionica „Gaćoslav“ uči decu ličnim granicama kroz igru i zabavu

Kako dete da kaže „ne“ kada se oseća neprijatno? Kako da prepozna dobar i loš dodir? Kome da se obrati za pomoć? Ova teška pitanja dobijaju jednostavne i deci razumljive odgovore kroz interaktivnu avanturu slikovnice „Gaćoslav“, koja će prvi put biti predstavljena banjalučkoj publici.

Jedinstvena edukativna radionica za decu i roditelje, zasnovana na slikovnici „Potraga za moćnom značkom Gaćoslav“ biće održana u petak u Domu omladine. Učešće je besplatno, a broj mesta ograničen i zato je potrebna prethodna prijava putem mejla hrabriibezbedni@gmail.com.
Jednočasovna radionica namenjena je deci uzrasta od 5 do 8 godina i njihovim roditeljima, a održava se 25. aprila, u 16 časova, u prostoru Staklenca Doma omladine. Deca će zajedno sa roditeljima krenuti u potragu za „moćnom značkom“ — simbolom usvojenih znanja o telesnoj bezbednosti, granicama, tajnama koje se ne čuvaju i hrabrosti da se potraže odrasli kojima veruju.

To je ujedno bio i povod da popričamo sa Aleksandrom i upoznam vas sa njenim delom koje pratim odavno rado i srdačno, neminovno kakva je i sama Alex. Ovo će biti lepa prilika da se dotaknemo tema o kojima se retko priča, a kroz ovaj intervju i o starima o kojima možda i sama Aleksandra ne priča toliko često.

Ko je Aleksandra Petrovski kada nije autorka, novinarka i voditeljka radionica? Kako bi te opisali tvoji najbliži?

Ja sam ona što se uvek trudi da pojednostavi život i fokusira se na suštinu, bude most među različitim pojavama i naziva stvari pravim imenom. Svuda vidim priliku za istraživanje i upoznavanje novih svetova. Volim da pričam sa ljudima, za svakoga imam neko pitanje, ali još više volim da ćutim i uživam u društvu sebe same. Kada mi se nešto ne sviđa i mislim da može bolje, usmerim energiju da budem deo rešenja. Da sam mim bila bih „sve je ovo normalno“.

Odakle je potekla ideja za „Potragu za moćnom značkom Gaćoslav“? Šta te lično inspirisalo da pišeš o telu, granicama i bezbednosti?

Ideja za „Potragu za moćnom značkom Gaćoslav“ potekla je iz potrebe da svoje dete naučim o važnim temama na način koji neće izazvati strah. Inspirisala me je upravo ta želja da i drugi roditelji dobiju alat za razgovore o ličnim granicama i bezbednosti tela kroz igru, zabavu i zajedničko vreme. Kada sam dublje počela da istražujem šta roditelji misle o ovoj temi, koliko znaju i koliko o tome razgovaraju sa decom bilo mi je jasno da ću mnogo više postići ako što se veći broj dobronamernih odraslih aktivira po ovom pitanju. Jer ranije se nije mnogo posvećivalo vaspitanju o telesnoj bezbednosti, iako kao roditelji i staratelji sasvim jednostavnim gestovima možemo da damo pozitivan primer svojoj deci još kada su bebe.

Mnoge teme o bezbednosti dece su i dalje tabu. Kako si pronašla način da ovako ozbiljnu temu približiš najmlađima – i kroz igru i humor?

Važno mi je bilo da osetljive teme poput bezbednosti dece obradim kroz pozitivnu atmosferu i humor jer verujem da deca najbolje uče kroz igru. U pripremi sam čitala mnogo slikovnica i posmatrala predškolce kako se igraju. Odatle je proistekao izraz koji se prožima i u strukturi teksta i u postavci ilustracija, a to je da deci šaljemo poruku da ona imaju pravo i da su vlasnici svog tela. Postavka priče je u formi potrage za blagom, ali kroz seriju pitanja koju deci postavljamo, inicirajući da sami donose zaključke, dok je vizuelni prikaz s namerom urađen kao dečiji crteži i kolaži, baš da bi mališani imali snažniju povezanost sa knjigom. Moja glavna ideja, koju deci prenosim i kroz čitalačku radionicu je da su jaki, pametni i sposobni da zaštite sebe, da treba da nastave da veruju svom unutrašnjem glasiću.

Koje su bile tvoje unutrašnje granice i izazovi kada si počela da se baviš ovim temama? Da li si imala dileme?

Prvo sam se pitala zašto od hiljade knjiga na našem tržištu ne postoji nijedna koja obrađue tu temu, da li sam ja u svom balonu i zapravo ne postoji interesovanje za tu temu. Imala sam veliku odgovornost prema samoj temi i nisam želela da napravim grešku u pristupu. Zato sam se tokom rada na knjizi maksimalno skoncentrisala na tačnost, tako da sam onu prvu dilemu smetnula s uma. Kada su tekst slikovnice i čitavu ideju podržali značajni regionalni stručnjaci, osetila sam olakšanje i dobila mirnoću s kojom sam krenula u promociju. Pozitivne reakcije ljudi u tih prvih 15 dana predstavljanja prevazišla su moja najoptimističnija očekivanja. Ono što mi je najvažnije: potvrdilo se da postoji veliko interesovanje i dobra volja odraslih da zajedno sa decom uče o telesnim granicama, da deluju preventivno. Zahvalna sam zbog toga.

Kako je izgledala saradnja sa stručnjacima tokom stvaranja slikovnice? Da li si tokom tog procesa i sama naučila nešto važno i novo?

Još pre nego što sam počela da pišem tekst slikovnice prošla sam nekoliko obuka na ovu temu, u više navrata sam razgovarala sa dečijim psihologom, psihoterapeutkinjom koja radi sa žrtvama seksualnog zlostavljanja i stručnjakom za bezbednost dece, sa roditeljima, ali i onima koji tokom formalnog obrazovanja u inostranstvu učili o tome. Tu sam izbrusila jezik i ton komunikacije, koji je vrlo značajan i itekako može da napravi razliku. Verujem da je upravo je u tome moj doprinos.

Knjiga je već prevedena i objavljena na Amazonu. Kako vidiš njen put dalje – da li planiraš još izdanja, možda i serijal?

Skicirala sam još tri slikovnice, ali sam odlučila da nove knjige za sada stavim na pauzu i posvetim se više promociji „Gaćoslava“ i „Mrežoslava“, koji će takođe uskoro biti dostupan na engleskom jeziku. Meni su na prvom mestu važne teme o kojima te slikovnice govore, želim da nastavim da radim na njima. Kako za domaće, tako i za svetsko tržište pripremam različite formate edukacija, namenjenih podršci roditeljima, vaspitačima i učiteljima.

O TEMI BEZBEDNOSTI DECE NA INTERNETU PISALI SMO:

Kako osigurati bezbednost dece na internetu

ČITAJTE VIŠE: Snimanje dece za internet: šta je to SHARENTING i zašto morate o tome da mislite

Šta ti najviše znači u trenutku kada ti se javi roditelj ili dete posle radionice? Imaš li neku priču koja ti je ostala urezana u pamćenju?

Najviše mi znači kada roditelji kažu da su kroz knjigu ili radionicu pronašli reči za razgovor o ovoj temi, ali i kako da se oni postave kada svedoče da se detetu ne dopada što neko narušava njegove granice. Više puta su mi mame pisale da su njihova deca sama prepoznala neprimerenu situaciju i da su to rekla osobi od poverenja. Drago mi je da je naša priča koristila i vaspitačicama da nadograde i neke srodne teme.

Na radionici je fokus i na roditeljima – zašto je njihovo aktivno učešće ključno, i šta misliš da oni najviše nauče kroz ovaj proces?

Odgovornost za bezbednost dece je na roditeljim, jer kako će se deca ophoditi prema svom telu, granicama i generalno ovoj temi zavisi od njih. Na radionicama oni nauče da nije strašno razgovarati o pravilu donjeg veša i da je zapravo oslobađajuće. Njihovo aktivno učešće omogućava da ostvare bolju komunikaciju sa decom i da se istaknu kao sigurna luka, kojoj će dete dolaziti sa različitim nedoumicama.

Radionice poput tvoje deluju i kao oblik prevencije. Da li misliš da školski sistem ima dovoljno prostora i znanja da obradi ove teme?

Nedavno sam imala radni sastanak sa 30 vaspitačica iz različitih beogradskih vrtića, i još jednm potvrdila da je i njima takođe potrebna podrška da deci na osnažujući način prenesu lekcije o ličnim granicama i bezbednosti tela. U predškolskom uzrastu može mnogo korisnih i važnih stvari da se uradi, s jedne strane jer obuhvata veliki broj dece, s druge strane jer postoji mnogo veća povezanost. Osim toga, nemojmo zaboraviti da je taj uzrast vrlo ranjiv, jer statistika za Srbiju kaže da više od 36% slučajeva seksualnog zlostavljanja uključuje decu mlađu od 10 godina, a da je prosečan uzrast prvog incidenta je sa 6 godina. Značajno je da na svim nivoima formalnog obrazovanja bude zastupljena ova tema, na uzrastu prilagođen način.

Kao novinarka i neko ko svakodnevno komunicira s ljudima, koliko je važno znati kako postaviti granice i kao odrasla osoba?

Na spomen ove teme neretko čujem da su današnji ljudi mnogo udaljeni, otuđeni, da nam nedostaje bliskosti… Zaista ne vidim da su te dve stvari u koliziji. Da citiram Jespera Jula “Što bolje poznajemo svoje granice i što ih ličnije možemo izraziti, to će nam biti kvalitetniji kontakt sa drugim ljudima – i obrnuto”. Granice čuvaju našu emocionalnu energiju, omogućavaju nam kvalitetnije odnose i pomažu da jasno komuniciramo svoje potrebe i očekivanja.

Često si i sama u ulozi moderatorke različitih dešavanja – kako vidiš tu ulogu danas? Koje veštine mora imati dobar moderator, a koje se danas dodatno traže?

Ovako ja to vidim: uloga moderatora zahteva veštine poput pažljivog slušanja, brze reakcije, emocionalne inteligencije, ali i sposobnost upravljanja energijom publike i reakcijama koje mogu biti nepredvidive. Zbog svega toga taj posao je mnogo više od izražajnog čitanja scenarija koji je napisao neko drugi. Danas se očekuje autentičnost – ljudi žele osobu sa kojom mogu da se povežu, a ne samo formalnog voditelja, jer onda će ga lako zameniti efikasni hologram, kome se glas nikada ne umara i ne bole ga leđa od celodnevnog stajanja.

Tvoj rad povezuje kreativnost, edukaciju, medije i društveni aktivizam. Šta bi savetovala mladim ženama koje žele da deluju u više sfera, ali osećaju pritisak da se ukalupe?

To je jedna od mojih omiljenih tema za duge egzistencijalističke razgovore, ali pokušaću ovom prilikom da budem jezgrovita. Najpre, mi smo mnogo više od neke titule ili uloge, oni nas ne definišu. Delovanje u više sfera ili kretanje u različitim krugovima daje nam širinu i svežinu. Upravo je to dragocenost koju vi doprinosite kretanjem i povezivanjem svih tih sfera. Danas je „rešavanje problema“ jedna od najdragocenijih veština, a nove ideje ne nastaju kada se stalno krećete u istim krugovima, već kada inspirisani jednom sferom ponudite rešenje u drugoj. Ilustrovaću to jednim od hiljade primera: Henri Ford je ideju za pokretnu traku u proizvodnji automobila dobio kada je posetio klanicu svinja.

Koje nove veštine i znanja danas deca (i roditelji!) treba da usvoje kako bi se snašli u digitalnom dobu, a ostali empatični i hrabri?

Ono što je deci zaista potrebno je da ostanu povezana sa sobom i svojim telom, da zadrže unutrašnji kompas. To je ogroman izazov u današnje vreme, kada smo prestimulisani sa svih strana. Mislim da je najvažniji zadatak roditelja da kroz istinsku prisutnost izgradi povezanost sa detetom, da bude njegovo mesto odmora i sigurnosti, oslonac i izvor blagostanja. To je ono što će detetu dati pravu snagu i odatle sve počinje. Veštine, a posebno znanja se lako savladaju, kada postoje dobri temelji. 

Šta ti daje snagu da nastaviš sa ovim radom i širiš priču o zaštiti dece?

Volim da svoje slikovnice lično uručujem ljudima, jer tada imamo priliku za razmenu i onda čujem vrlo dirljive priče. Tek kroz tu interakciju shvatim da sam uradila nešto značajno, što stvara pozitivne promene u zajednici. Često u svakodnevnom obavezama izgubim iz vida koliki sam put prešla u protekle skoro dve godine, a onda se setim da su značajne poruke kroz moje knjige došle ne samo do mesta u Srbiji za koje nisam znala da postoje, već i do buduće srpske dečije biblioteke u Njujorku i evropske diplomatske kuće u Keniji.

I za kraj – da možeš da pošalješ poruku maloj Aleksandri, šta bi joj rekla?

Kada postanete roditelj imate priliku da ponovo proživite i svoje detinjstvo. Molim vas da ovde stavimo veliku napomenu da to nije isto što i ostvarivanje sopstvenih želja i ambicija kroz dete. Zašto ovo kažem? Jer onda možete ne samo da pošaljete poruku, već da razumejući šta je vama tada nedostajalo, budete kontinuirana podrška što je još značajnije. Ako bih baš morala da to uobličim u jednu poruku, onda bi to bilo:

Dovoljna si takva kakva jesi, ogledaj se u sebi, ne u drugima.

ČITAJ I: Najveće greške koje možeš da napraviš kao roditelj

Jedinstvena knjiga u regionu „Gaćoslav“ – Slikovnica „Potraga za moćnom značkom Gaćoslav“

Slikovnica „Potraga za moćnom značkom Gaćoslav“ prva je knjiga u regionu koja teme lične bezbednosti obrađuje na nežan, nenametljiv i deci prijemčiv način. Napisana je u saradnji sa stručnjacima za dečju psihologiju, psihoterapiju i bezbednost dece, i do sada je ušla u više od 1.000 porodičnih i profesionalnih biblioteka širom Srbije i regiona. Knjiga je ovog aprila objavljena i na engleskom jeziku, na svetski poznatoj platformi Amazon.

Autorka je novinarka i mama Aleksandra Petrovski, osnivačica inicijative Hrabri i bezbedni, koja kroz knjige, radionice i kampanje već godinama podiže svest o značaju rane edukacije dece i odraslih.

www.hrabriizbedni.rs info@hrabriibezbedni.rs @hrabriibezbedni.rs

„Ova knjiga je poziv na zajednički razgovor, igru i poverenje između dece i odraslih. Naš cilj je da dete dobije alate za razumevanje, a ne strah“, kaže autorka Aleksandra Petrovski, koja je do sada držala čitalačke radionice u vrtićima i bibliotekama u Beogradu i Novom Sadu.

Šta učesnike očekuje?

Tokom radionice, deca će:

• naučiti da prepoznaju sopstveni osećaj sigurnosti
• vežbati kako da kažu „ne“ kada im nešto nije prijatno
• razlikovati dobre i loše tajne i dodire
• identifikovati svoj „Herojski tim“— osobe od poverenja.

Roditelji će, zajedno sa decom, dobiti jasne smernice kako da nastave razgovor kod kuće. Nakon radionice, dobijaju i edukativne materijale na mejl.

Na kraju događaja, svako dete dobija moćnu značku Gaćoslav kao simbol svoje hrabrosti i znanja.

📅 Kada: Petak, 25. april 2025. u 16 časova
📍 Gde: Dom omladine Banja Luka – sala Staklenac (Đure Daničića 1)
🎈 Za koga: Deca 5–8 godina i njihovi roditelji
💰 Učešće: Besplatno
🎟️ Prijava: preko kratke forme OVDE (ili mejl hrabriibezbedni@gmail.com)
Više o slikovnici i inicijativi možete da saznate na sajtu
www.hrabriibezbedni.rs