Prva reč je uvek najteža, tako i moja

Kada je pravi trenutak za prvu reč, prvu rečenicu, smisao, tekst, kolumnu? Da sam krenula da pišem pre 10 godina, pre 5, pre pola godine, pre mesec dana, prošle nedelje, juče ili noćas, sigurna sam da bi ovi redovi bili potpuno drugačiji. I mene to ne plaši. To je ta magija reči kroz koje iskazujemo neke svoje misli, stavove, kroz koje poteknu iz bića, njegovih dubina i vrloga nekakve reke sadržaja koji u ovom slučaju-ja delim ovde i deliću.

Na neki način, svi smo mi kolumnisti, pisali ili ne. Stubac po stubac naših iskustava ređa se i teče u kutiji opisa zvanoj naš život. Kroz ovu kolumnu želim da se time bavim, prevashodno.

Moglo bi se reći da imam pomalo neobičan život. Neobičnost ne znači posebnost. Nekad-čak naprotiv, neobično ume biti protivnik sreće, staza sa preponama, okov oko gležnjeva, veo tame preko očiju. Iskustva koja nosimo oboje sve naše. Ili gledamo onda kroz prizmu bola ili bežimo od njega kao od senke koja nas naravno-neumitno prati koliko god jakim svetlom da obasjavamo svoju okolinu.

Možda je to suočavanje sa bolom bilo upravo ono što me je nagnalo da se celoga života bavim psihologijom, a isti taj strah, bekstvo u neku sigurnost, naizgled, da je ne upišem. U martu, aprilu IV godine gimnazije sam promenila plan, uz konsultacije sa porodičnim prijateljima i mamom naravno, i umesto na Filozofski, otišla na Pravni fakultet. Kakav promašaj. Godinama kasnije ću shvatiti gde je tu bila greška tačno, kako se sluša „žila kucavica“, kako taj „gut feeling“ nikada ne omane, pa bilo da nas vodi od ili ka. Prva rečenica koju sam čula bila je: “Kolege i koleginice, pravda i pravednost nemaju veze sa pravom.“ I to je stav koji boji naše društvo od kad je istorije. Za mene, taj stav je značio poraz zdravog razuma, poraz morala, poraz ljudskosti, i sahranu vrednosti ispod tona papirologije, sudskih taksi, procedura i podmićivanja, regulativa skrojenih da ljude kazne, a ne pomognu im, kontrolišu umesto osnaže. Između mene tada i mene danas su stoga brojne druge škole, humanističke, anglistika kao moja prva ljubav rame uz rame sa muzikom gde sam master, a onda i master iz menadžmenta i marketinga, kulturnih politika i medijacije, odnosno doktorat iz ekonomije. I sve to je samo niz alata za nastavu koju sprovodim, za studente koje srećem, za projekte koje vodim, ali i jedna širina koja mi koristi u izučavanju suštine u svemu tome-čoveka.

Ovo jeste moja kolumna i pisaću malo manje o sebi, ali kontam sada malo da se prvo upoznamo, te smatram da nije zgoreg da napomenem da sam uz sve akademske nauke, završila i OLI coaching edukaciju i sada sam trener ličnih veština na superviziji, a pravac u koji sam se potpuno zaljubila je integrativno psihodinamska metoda, kako OLI kaže-Otkrivanje Lične Istine odnosno šaljivo-Ovde Laži Iš (ili Ič zaboravih). Zašto ovo napominjem? Na neki način, možda u životu i zalutamo, možda imamo više ljubavi i interesovanja, ali uvek nas put dovede baš tamo gde trebamo biti. I tek tada shvatimo koliko su brojna naša iskustva bila zapravo arsenal znanja, niz perli i vrednosti koje su nam date da bismo ispunili upravo svoju svrhu. Pa sad, šta god ona bila.

Svrha je u životu nešto pomalo apstraktno, i ako sad evo sebe zapitate šta je to u stvari, vrlo je moguće da u prvi mah nećete ni sami sebi znati da date odgovor na to pitanje. I to je ok. Ujedno, svrha može i da se menja, otkriva, transformiše, ali i sputa i zakopa, potisne. To je ono što lični razvoj donosi zapravo, upravo to raščivijavanje toga šta je naše, naša odluka, svesna, autentični izbor, a šta prisila, moranje, teror trebanja ovoga ili onoga, pritisaka okoline, naučenih obrazaca, trauma, strahova, briga. Često ljudi i potcenjuju svoju svrhu, jer nam danas društvo nameće jedan konzumeristički i kvantitativni model procene za vrednost jednog života, ljudskog bića. Ali istina jeste da niko nikad neće pričati o nekome „e, to je onaj što je vozio BMW, znaš sa full opremom“. Ljudi će uvek pamtiti samo kako ste činili da se osećate.

Ja sam rasla uz takve priče o ljudima iz mog okruženja, a moje okruženje je bilo puno najrazličitijih ljudi. Moj tata se družio sa svima, te je imao kumove kamiondžije, sportiste i olimpijce, doktore nauka, privrednike, lekare, automehaničare…on je verovatno jedina osoba koja je uspela da moju familiju izbeglu iz Oluje nasmeje, i to tako što ih je, kad ih je pronašao u masi, pitao: „Šta je, šta se posedali tu ko neke izbeglice?!“. On živi kroz takve priče i dan danas, a prestao je da diše na mojim rukama. To je to iskustvo koje me je obeležilo i danas, kada imam svoju decu, strah sa kojim se borim da se ne ponovi mojoj deci, da im trajemo. Odjednom, iako nikada nisam imala strah od smrti kao neki egzaktan osećaj, u meni se razvio jedan paralelan nekako strah-strah od gubitka života, strah od svega onoga što on podrazumeva. I to nisam shvatila ni kroz lični rad, ni kroz edukacije, ni kroz studije, to sam shvatila na radionicama Terapijskog pisanja i bibliografije. Te alternativnije metode da kažemo, terapijsko pisanje, telesna terapija, PEAT za koji sam procesor-pomažu nam da izvučemo neke stvari iz podsvesti, iz dubina nas samih, skoro pa mimo nas. Tako jasno i opipljivo isplivaju sve one stvari koje nas žuljaju, a koje možda, od onog svetla kojim se okružujemo, pa bile to obaveze, ambicije, bes, destruktivnost ili auto-destruktivnost, zavisnosti, anskioznosti, depresije, doom-scrolling il šta god, ne budu vidljive. Kada damo sebi siguran prostor u kojem nismo sami-dajemo svom biću šansu da se olakša tereta za koji nije ni znalo da nosi. Tako sam ja na tim radionicama na temu straha spoznala potpuno novi strah, strah koji se javio od kada sam postala majka, strah od bola koji mogu da osete naša deca, od iskustava od kojih ne mogu da ih zaštitim.

Događaji u našem društvu kontinuirano trigeruju taj bol. Deca nestaju sa lica zemlje bez smisla i logike, deca gube svoje duše u nekom imaginarnom svetu u kojem je u redu poubijati drugare, zadaviti dete umesto mu pomoći i odvesti ga u bolnicu, žene ubijaju sebe i decu zbog nasilja u porodici, sekti, muževi ubijaju žene i decu, žene ubijaju muževe, i ko zna šta sve još što ne možemo ni prihvatiti da postoji oko nas. Nije bez razloga da se danas, iako imamo sve uslove za blagostanje i sreću, svo znanje dostupno u par klikova, osećamo nesigurno, nebezbedno, nezaštićeno, pa i na tom internetu prepunom prevara, scams, phishinga, ujakova iz Nigerije, Telegram kanala osvetnika bivših partnera, pedofila, dark web, doom scrolling web, igrica, sadržaja, reklama, zatupljivanja. Malo je reći da sve to itekako preplavljuje današnjeg čoveka, pa i nas koji kontinuirano radimo na sebi i tim osnovnim veštinama (neutralizacija, mentalizacija, celovitost i kontantnost, samo za početak).

Sa vama želim da pričam i o ovim temama, kako podizati decu u ovom svetu, kako ih osnažiti da kritički misle, da prepoznaju pojave u svetu, da budu zdravi, psiho-fizički, o ranom razvoju dece, o tome kako je biti majka, a kako maćeha, kako je seliti se, menjati identitete, biti ćerka, snaja, nećaka, sestra, strina, tetka. Ovde želim da vam ispričam puno toga što možda nekad negde već jesam, a možda nikad nisam.

Ali, da ne bude ovo odmah roman, evo jednog rada o strahu nastalog na radionici predivne mentorice Tanje Stupar Trifunović, i pesme koju sam čitala i na Poeziju će svi čitati događajima u Banskom dvoru. Poezija je moj najdraži ventil, ali kako Tanja kaže-proza mi daje širinu, te je evo i ovim putem i na ovaj način, uz još neke o kojima ćemo drugi put-slušam.

Ne dirajte mi ovu tišinu

 

Plašim se

da prekinem tišinu.

Kao rupa na prekrivaču

mogla bi pokrenuti hladnoću.

Plašim se

da se ne opara

tkanina moje udobnosti.

I gusti vez isprao bi svoje boje

u buci prozaičnog postojanja.

Plašim se

da izdahnem,

da pustim.

Udišem, udišem,

do puknuća

miris tvoje kože.

Plašim se

da ako trepnem,

ostaće mi tvoja odeća

i parfemi,

predaleko od tebe samog.

Više neće biti šta da obgrlim.

Plašim se

te tišine.

Zato

ne prekidam ovu.

Strah i zebnje

  

Prene me u tmini nekad

taj mirni talas brige

kao da tišina više nije spokoj

već platno brisano

za teskobe i stra.

I znam da je do mene

ponekad eto ipak

ta zebnja i lagani svaki san.

I znam da nije to zlo što vreba

već nevera i skrušena svest

da nešto toliko dragoceno

kraj sebe imaš.

Nisu to slutnje,

niti ih ima što biti

samo nedostajanje

dok mrači plašt noći

svet uskoro dragih budnih.

I kad bih kose plela

i kad bih obraze celivala

samo provirim kroz snopove svetla

da obgrlim obrise tog usnulog sveta.

I on se kad tad budi

s osmehom onim čistim

teškim neusnulim kapcima sudi

i očima na nekoga istim.

Dani se nižu, pa prolete,

namah opet biva noć

kroz slojeve sreće, umora i sete,

u tom toku postoji čudesna moć.

A mene uvek prene u tmini

taj mirni talas brige

i šapnem mu u sebi

„ne ide mama nigde“.

 

 

A šta da sutra ne bude daha

i sve zvezde života i sna

u jeku nekog namaha

splasnu do postojanja dna?

A šta da nestanu sve dvojbe

i nepravde što bejahu

besmisli svake borbe

odjeci hrabrog u strahu?

A šta da sve što beše

jeste i bi

zapravo ga nema

nesta

spi?

A šta da to čeg nema

zapravo jeste

i ova ne postoji pesma

ni misli

ni čežnje

ni pramen kose meke

ni osmeh ni suza

ni radosti

ni tuge

svakojake

povremene

večite

česte?

Feniks

 

Užasna strepnja i nemir i bol,

i nanovo onaj stari znani zov.

Teskobna srca lomi se krasta

i buja, buja, buja mašta.

Stravično kriči ta živa nada

ukopana u kovčege sumnji.

Lupa i grebe i leti ka nebu

dok guši i grči i slama me.

Posmatram nemo

netremice gledam

i nemoćno puštam da ruši se sve.

Iz pepela novog i najgora zemlja

kad tad ipak-rodiće.

Aska

Poezija je iskaz duše, a reči krila koja je nose.

Ja sam Marija Todorović Aska. Želim da na ovom virtuelnom mestu sa svetom delim ono najbolje što život nosi, ponešto svojih uvida i misli ljudi koje cenim, umetnost i korisne savete. Živim princip “pay it forward”. Profesorka, PhD ekonomije, MA menadžmenta i marketinga, anglistkinja, psihološki coach na superviziji, biznis konsultant, novinarka i autor/pesnikinja. Marketing menadžerka i preduzetnica. Imam puno priča za vas i četvoro dece oko mene. Delim život sa ljubavlju mog života, mojim najboljim prijateljem, podrškom i najboljim izborom. Biram svoje okruženje, a nadam se da to činite i vi, čim ste ovde.

Kontakt: aska.consultancy@gmail.com

Related
Sudski tumači kao saveznici preseljenja u drugu državu

Sudski tumač – kako vam može pomoći i zašto

Postoje jasni koraci za postizanje statusa sudskog tumača, uključujući polaganje odgovarajućih ispita i dobijanje licence od nadležnih vlasti. Najčešće i najviše traženi jeste sudski tumač za engleski jezik, posebno u Beogradu. Birokratski procesi i procedura apliciranja za radne i boravišne dozvole često zahtevaju angažovanje prevodilačkih agencija i usluga sudskih tumača kako bi se osigurala tačnost i legalnost prevoda dokumenata. Ovo može uključivati prevod zvaničnih dokumenata, overu prevoda i slično.

Comments

What do you think?

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *