Kada je pravi trenutak za prvu reč, prvu rečenicu, smisao, tekst, kolumnu? Da sam krenula da pišem pre 10 godina, pre 5, pre pola godine, pre mesec dana, prošle nedelje, juče ili noćas, sigurna sam da bi ovi redovi bili potpuno drugačiji. I mene to ne plaši. To je ta magija reči kroz koje iskazujemo neke svoje misli, stavove, kroz koje poteknu iz bića, njegovih dubina i vrloga nekakve reke sadržaja koji u ovom slučaju-ja delim ovde i deliću.
Na neki način, svi smo mi kolumnisti, pisali ili ne. Stubac po stubac naših iskustava ređa se i teče u kutiji opisa zvanoj naš život. Kroz ovu kolumnu želim da se time bavim, prevashodno.
Moglo bi se reći da imam pomalo neobičan život. Neobičnost ne znači posebnost. Nekad-čak naprotiv, neobično ume biti protivnik sreće, staza sa preponama, okov oko gležnjeva, veo tame preko očiju. Iskustva koja nosimo oboje sve naše. Ili gledamo onda kroz prizmu bola ili bežimo od njega kao od senke koja nas naravno-neumitno prati koliko god jakim svetlom da obasjavamo svoju okolinu.
Možda je to suočavanje sa bolom bilo upravo ono što me je nagnalo da se celoga života bavim psihologijom, a isti taj strah, bekstvo u neku sigurnost, naizgled, da je ne upišem. U martu, aprilu IV godine gimnazije sam promenila plan, uz konsultacije sa porodičnim prijateljima i mamom naravno, i umesto na Filozofski, otišla na Pravni fakultet. Kakav promašaj. Godinama kasnije ću shvatiti gde je tu bila greška tačno, kako se sluša „žila kucavica“, kako taj „gut feeling“ nikada ne omane, pa bilo da nas vodi od ili ka. Prva rečenica koju sam čula bila je: “Kolege i koleginice, pravda i pravednost nemaju veze sa pravom.“ I to je stav koji boji naše društvo od kad je istorije. Za mene, taj stav je značio poraz zdravog razuma, poraz morala, poraz ljudskosti, i sahranu vrednosti ispod tona papirologije, sudskih taksi, procedura i podmićivanja, regulativa skrojenih da ljude kazne, a ne pomognu im, kontrolišu umesto osnaže. Između mene tada i mene danas su stoga brojne druge škole, humanističke, anglistika kao moja prva ljubav rame uz rame sa muzikom gde sam master, a onda i master iz menadžmenta i marketinga, kulturnih politika i medijacije, odnosno doktorat iz ekonomije. I sve to je samo niz alata za nastavu koju sprovodim, za studente koje srećem, za projekte koje vodim, ali i jedna širina koja mi koristi u izučavanju suštine u svemu tome-čoveka.
Ovo jeste moja kolumna i pisaću malo manje o sebi, ali kontam sada malo da se prvo upoznamo, te smatram da nije zgoreg da napomenem da sam uz sve akademske nauke, završila i OLI coaching edukaciju i sada sam trener ličnih veština na superviziji, a pravac u koji sam se potpuno zaljubila je integrativno psihodinamska metoda, kako OLI kaže-Otkrivanje Lične Istine odnosno šaljivo-Ovde Laži Iš (ili Ič zaboravih). Zašto ovo napominjem? Na neki način, možda u životu i zalutamo, možda imamo više ljubavi i interesovanja, ali uvek nas put dovede baš tamo gde trebamo biti. I tek tada shvatimo koliko su brojna naša iskustva bila zapravo arsenal znanja, niz perli i vrednosti koje su nam date da bismo ispunili upravo svoju svrhu. Pa sad, šta god ona bila.
Svrha je u životu nešto pomalo apstraktno, i ako sad evo sebe zapitate šta je to u stvari, vrlo je moguće da u prvi mah nećete ni sami sebi znati da date odgovor na to pitanje. I to je ok. Ujedno, svrha može i da se menja, otkriva, transformiše, ali i sputa i zakopa, potisne. To je ono što lični razvoj donosi zapravo, upravo to raščivijavanje toga šta je naše, naša odluka, svesna, autentični izbor, a šta prisila, moranje, teror trebanja ovoga ili onoga, pritisaka okoline, naučenih obrazaca, trauma, strahova, briga. Često ljudi i potcenjuju svoju svrhu, jer nam danas društvo nameće jedan konzumeristički i kvantitativni model procene za vrednost jednog života, ljudskog bića. Ali istina jeste da niko nikad neće pričati o nekome „e, to je onaj što je vozio BMW, znaš sa full opremom“. Ljudi će uvek pamtiti samo kako ste činili da se osećate.
Ja sam rasla uz takve priče o ljudima iz mog okruženja, a moje okruženje je bilo puno najrazličitijih ljudi. Moj tata se družio sa svima, te je imao kumove kamiondžije, sportiste i olimpijce, doktore nauka, privrednike, lekare, automehaničare…on je verovatno jedina osoba koja je uspela da moju familiju izbeglu iz Oluje nasmeje, i to tako što ih je, kad ih je pronašao u masi, pitao: „Šta je, šta se posedali tu ko neke izbeglice?!“. On živi kroz takve priče i dan danas, a prestao je da diše na mojim rukama. To je to iskustvo koje me je obeležilo i danas, kada imam svoju decu, strah sa kojim se borim da se ne ponovi mojoj deci, da im trajemo. Odjednom, iako nikada nisam imala strah od smrti kao neki egzaktan osećaj, u meni se razvio jedan paralelan nekako strah-strah od gubitka života, strah od svega onoga što on podrazumeva. I to nisam shvatila ni kroz lični rad, ni kroz edukacije, ni kroz studije, to sam shvatila na radionicama Terapijskog pisanja i bibliografije. Te alternativnije metode da kažemo, terapijsko pisanje, telesna terapija, PEAT za koji sam procesor-pomažu nam da izvučemo neke stvari iz podsvesti, iz dubina nas samih, skoro pa mimo nas. Tako jasno i opipljivo isplivaju sve one stvari koje nas žuljaju, a koje možda, od onog svetla kojim se okružujemo, pa bile to obaveze, ambicije, bes, destruktivnost ili auto-destruktivnost, zavisnosti, anskioznosti, depresije, doom-scrolling il šta god, ne budu vidljive. Kada damo sebi siguran prostor u kojem nismo sami-dajemo svom biću šansu da se olakša tereta za koji nije ni znalo da nosi. Tako sam ja na tim radionicama na temu straha spoznala potpuno novi strah, strah koji se javio od kada sam postala majka, strah od bola koji mogu da osete naša deca, od iskustava od kojih ne mogu da ih zaštitim.
Događaji u našem društvu kontinuirano trigeruju taj bol. Deca nestaju sa lica zemlje bez smisla i logike, deca gube svoje duše u nekom imaginarnom svetu u kojem je u redu poubijati drugare, zadaviti dete umesto mu pomoći i odvesti ga u bolnicu, žene ubijaju sebe i decu zbog nasilja u porodici, sekti, muževi ubijaju žene i decu, žene ubijaju muževe, i ko zna šta sve još što ne možemo ni prihvatiti da postoji oko nas. Nije bez razloga da se danas, iako imamo sve uslove za blagostanje i sreću, svo znanje dostupno u par klikova, osećamo nesigurno, nebezbedno, nezaštićeno, pa i na tom internetu prepunom prevara, scams, phishinga, ujakova iz Nigerije, Telegram kanala osvetnika bivših partnera, pedofila, dark web, doom scrolling web, igrica, sadržaja, reklama, zatupljivanja. Malo je reći da sve to itekako preplavljuje današnjeg čoveka, pa i nas koji kontinuirano radimo na sebi i tim osnovnim veštinama (neutralizacija, mentalizacija, celovitost i kontantnost, samo za početak).
Sa vama želim da pričam i o ovim temama, kako podizati decu u ovom svetu, kako ih osnažiti da kritički misle, da prepoznaju pojave u svetu, da budu zdravi, psiho-fizički, o ranom razvoju dece, o tome kako je biti majka, a kako maćeha, kako je seliti se, menjati identitete, biti ćerka, snaja, nećaka, sestra, strina, tetka. Ovde želim da vam ispričam puno toga što možda nekad negde već jesam, a možda nikad nisam.
Ali, da ne bude ovo odmah roman, evo jednog rada o strahu nastalog na radionici predivne mentorice Tanje Stupar Trifunović, i pesme koju sam čitala i na Poeziju će svi čitati događajima u Banskom dvoru. Poezija je moj najdraži ventil, ali kako Tanja kaže-proza mi daje širinu, te je evo i ovim putem i na ovaj način, uz još neke o kojima ćemo drugi put-slušam.
Ne dirajte mi ovu tišinu
Plašim se
da prekinem tišinu.
Kao rupa na prekrivaču
mogla bi pokrenuti hladnoću.
Plašim se
da se ne opara
tkanina moje udobnosti.
I gusti vez isprao bi svoje boje
u buci prozaičnog postojanja.
Plašim se
da izdahnem,
da pustim.
Udišem, udišem,
do puknuća
miris tvoje kože.
Plašim se
da ako trepnem,
ostaće mi tvoja odeća
i parfemi,
predaleko od tebe samog.
Više neće biti šta da obgrlim.
Plašim se
te tišine.
Zato
ne prekidam ovu.
Strah i zebnje
Prene me u tmini nekad
taj mirni talas brige
kao da tišina više nije spokoj
već platno brisano
za teskobe i stra.
I znam da je do mene
ponekad eto ipak
ta zebnja i lagani svaki san.
I znam da nije to zlo što vreba
već nevera i skrušena svest
da nešto toliko dragoceno
kraj sebe imaš.
Nisu to slutnje,
niti ih ima što biti
samo nedostajanje
dok mrači plašt noći
svet uskoro dragih budnih.
I kad bih kose plela
i kad bih obraze celivala
samo provirim kroz snopove svetla
da obgrlim obrise tog usnulog sveta.
I on se kad tad budi
s osmehom onim čistim
teškim neusnulim kapcima sudi
i očima na nekoga istim.
Dani se nižu, pa prolete,
namah opet biva noć
kroz slojeve sreće, umora i sete,
u tom toku postoji čudesna moć.
A mene uvek prene u tmini
taj mirni talas brige
i šapnem mu u sebi
„ne ide mama nigde“.
A šta da sutra ne bude daha
i sve zvezde života i sna
u jeku nekog namaha
splasnu do postojanja dna?
A šta da nestanu sve dvojbe
i nepravde što bejahu
besmisli svake borbe
odjeci hrabrog u strahu?
A šta da sve što beše
jeste i bi
zapravo ga nema
nesta
spi?
A šta da to čeg nema
zapravo jeste
i ova ne postoji pesma
ni misli
ni čežnje
ni pramen kose meke
ni osmeh ni suza
ni radosti
ni tuge
svakojake
povremene
večite
česte?
Feniks
Užasna strepnja i nemir i bol,
i nanovo onaj stari znani zov.
Teskobna srca lomi se krasta
i buja, buja, buja mašta.
Stravično kriči ta živa nada
ukopana u kovčege sumnji.
Lupa i grebe i leti ka nebu
dok guši i grči i slama me.
Posmatram nemo
netremice gledam
i nemoćno puštam da ruši se sve.
Iz pepela novog i najgora zemlja
kad tad ipak-rodiće.
Aska
Poezija je iskaz duše, a reči krila koja je nose.
Ja sam Marija Todorović Aska. Želim da na ovom virtuelnom mestu sa svetom delim ono najbolje što život nosi, ponešto svojih uvida i misli ljudi koje cenim, umetnost i korisne savete. Živim princip “pay it forward”. Profesorka, PhD ekonomije, MA menadžmenta i marketinga, anglistkinja, psihološki coach na superviziji, biznis konsultant, novinarka i autor/pesnikinja. Marketing menadžerka i preduzetnica. Imam puno priča za vas i četvoro dece oko mene. Delim život sa ljubavlju mog života, mojim najboljim prijateljem, podrškom i najboljim izborom. Biram svoje okruženje, a nadam se da to činite i vi, čim ste ovde.
Kontakt: aska.consultancy@gmail.com
